Delo

336 Д Е Л 0 звали љубомору. Да, дакле шта си почео причати о принцу? Зашто ти је било тако тешко? — Ах, несносно! — рече он старајући се да нађе конац изгубљене мисли. — Он не добија од ближег познанства. Кад би се окарактерисао, рекло би се да је то — дивно урањена животиња, које на пзложбама добијају прве одлике, и ништа више, — говорио је он с досадом, која ју је заинтересовала. — Како то? — одговори она. — Ипак он је много што шта видео, образован је? — Њихово је образовање са свим друкчнје. Изгледа, да је образован само зато, да би имао право да презире образовање, као што они све презиру, осим животињскпх задовољстава. — Па ви сви волите та животињска задовољства? — рече она, и он опет примети мрачан поглед, који га је избегавао. — Што га ти то браниш, — рече он смешећи се. — Ја га не браним, мени је са свим свеједно; али ја мислим, да кад ти сам не би волео та задовољства, онда би се могао одрећи. Но теби чинн задовољство, кад гледаш Терезу у костиму Евином... — Опет, опет ђаво! — узевши руку, коју она метну на сто и љубећи је, рече Вронски. — Да, али ја не могу! Ти не знаш како сам се намучила чекајући те. — Ја мислим да нисам љубоморна. Ја нисам љубоморна; ја ти верујем, кад си ти ту са мном; али кад ти сам негде проводиш свој непојмљнви за мене живот... Опа се одмаче од њега, извади најзад кукпцу пз плетива и брзо, помоћу кажипрста, почеше се набацивати једна за другом петље беле вуне, која се сијала нод светлошћу од лампе, н нервозно брзо поче се кретати тапка кичица у шивеном рукавчићу. — Па како? Где си срео Алексија Александровича? одједном неприродно зазвопи њен глас. — Сударили смо се на вратима. — II он ти се тако поклонно? Она издуљи лице н, зажмурпвши у пола, брзо промени израз лица, склопи руке, и Вронски на њеном леиом лнцу одједпом спази онај истп израз лица, са којим му се јавио Алексије Александрович. Он се осмехну, а она се весело насмеја оним љупким, грудним смехом, који је био једна од њених главних дражи.