Delo

АНА КАРЕЊИНА 329 шћански закон, коме је он целога свога живота хтео да следује, наређивао да прашта и воли своје ненријатеље; али је радостан осећај праштања и љубави према непријатељима испунио његову душу. Он је клечао и, метнувши главу на ирегибак њене руке која га је иекла кроз блузу, нлакао је као дете. Она загрли његову главу, која је почела да ћелави, помаче се к њему и са изазивачком гордошћу подиже очи горе. — Бво га, ја сам знала! Сад збогом сви, збогом! Опет су дошли, што не иду?.. Та скините с мене ове бунде! Доктор одмаче њене руке, метнувши их пажљиво на јастук и покри их до више рамена. Она покорно леже наузначице и гледаше преда се светлим погледом. — Упамти једно, да ми је потребан био само опроштај, ништа више нећу... Зашто он не дође? — проговори она, обраћајући се вратима од собе, где је био Вронски. — Приђи, приђи! Пружи му руку! Вронски приђе до ивице кревета и спазивши Ану, опет покри лице рукама. — Откри лице, гледај у њега! Он је светац, — рече она. — Та откри, откри лице! — срдпто проговори она. — Алексије Александровичу, откри му лице! Ја хоћу да га видим. Алексије Александрович узе руке Вронскога и одмаче их од лица, које беше ужасно по изразу патње и стида на њему. — Пружи му руку. Опрости му. Алексије Александрович пружи му руку, пе задржавајућн сузе, које су текле из његових очију. — Хвала Богу, хвала Богу! — проговори она — сад је све готово. Само мало да опружим ноге. Ето тако, дивота. Како је ово цвеће направљено без укуса, сасвим не личи на љубичицу, — говорила је опа, показујући на танете. — Боже мој! Боже мој! Кад ће се ово свршити? Дајте мн морфијума. Докторе, дајте морфијума! 0 Боже мој, Боже мој! И поче се бацакати по постељи. Доктор и доктори говорнли су да је то бнла порођајпа врућнца, код које је 99 изгледа да ће се свршитп смрћу. Целог дана била је ватра, бупцање и занос. У поноћ болеснпца је лежала без осећаја и готово без пулса. Очекивали су смрт сваког трепутка.