Delo

328 Д Е Л 0 Он не би заборавио. Треба Серјожу преместити у собу, што је на углу, и замолити Mariette да спава с њим. Она се одједпом згрчи, утиша и са плашњом, као да је очекнвала ударац, као да се хтеде заштитити, подиже руке к лицу. Она је спазила лужа. — Не, не! — проговори она, — ја се не бојим њега, ја се бојим смрти. Алексије, приђи ближе. Ја се журим зато што пемам времена, мени је остало још мало да жнвим, сад he да наступи ватра и ја већ ништа нећу појимати. Сад ја разумем, све разумем и све видим. Намрштено лице Алексија Александровича доби патничкн израз; он је узе за руку и хтеде нешто да каже, али никако нија могао да изговори; доња усница му дрхташе, али се он још непрестано борио са својим узбуђењем и само покаткад погледаше у њу. II сваки пут, кад је погледао, он је видео њене очи, које су гледале у њега са таквом милином и усхићеном нежношћу, какву он никад није видео у њима. — Чекни, ти не знаш... Станите, станите... — Она застаде, као да је прибирала мисли. — Да, — отпоче она. — Да, да, да. Бво шта сам хтела да кажем. Не чуди ми се. Ја сам она иста... Али у мени има друга, ја се ње бојим — она је заволела онога, и ја сам хтела да те омрзнем, и нисам могла да заборавим на опу која је била пређе. Ја нисам та. Сад сам права ја, ја сва. Ја умирем сад, ја знам да ћу умрети, питај њега. Ја и сад осећам, ево тих страшних тегова на рукама, на ногама, на ирстима. Гле нрсти, како су огромни! Али то ће се скоро свршити... Једно ми је само потребно: онрости ми, опрости сасвим! Ја сам ужасна, али миједада моја говорила, да је нека света мученица — како јој беше име? — још гора била. II ја ћу отићи у Рим, тамо је пустиња, и тада никоме нећу сметати, само ћу узети Серјожу и девојчицу... Не, тп пе можеш да опростигн! Ја зпам, то се не може опростити! Не, не, иди, ти си одвећ добар! — Она је држала једном врелом руком његову руку, а другом га је гурала. Душевно растројство Алексија Александровича појачавало се све више и више и сад је дошло до таквог степена да се он већ престао борити с њим; оп одједпом осети да је оно, што је оп сматрао као душевно растројство, било, напротив, блажено стање душе, које му је пружило пову срећу, за коју он никад раније није знао. Он није мпслио да му је онај хри-