Delo

350 Д Е Л 0 — Ја нисам у заносу; молим те, учини да се не говори да сам нарочито пуцао на себе. — Нико и не говорп. Само ја се надам да ти више нећеш нехотично пуцати, — рече она с упитним осмејком. — Сигурно нећу, а боље би било... И он се мрачно осмехну. Без обзира на ове речи и осмејак, који су тако уплашили Варју, кад је прошло запалење и кад се поче опорављати, он осети да се потпуно ослободио једног дела свога јада. Овим ноступком он као да је снрао са себе срамоту и унижење, које је пре осећао. Он је могао сад спокојно мислити о Алексију Александровичу. Он је признавао сву великодушност његову и већ се није више осећео понижен. Оснм тога, он је опет ушао у пређашњи колосек живота. Он је видео могућност да без срама гледа у очи људима, и могао је живети, руковоНећи се својим навикама. Једно само он није могао да ишчупа из свога срца, без обзира на то што се без престанка борио са тим осећајем, то је било жаљење до очајања што је Ану па свагда изгубио. То, да се сада, искупивши пред мужем своју кривицу, морао одрећи ње и у будуће никад не стајати између ње, која се већ покајала, и њенога мужа, било је тврдо решено у његовом срцу; али он није могао ишчупати из свога срца жалост за губитком њене љубави, није могао избрисати из успомена оне трепутке среће, које је ou преживао са њом, које је тако мало ценио онда и који су га сад у свој својој красоти узастопце пратили. Серпуховској беше смислио за њега постављењеу Ташкенду, и Вронски без најмањег колебања пристаде на ту понуду. Али што се више нриближавао дан одласка, то му је све тежа постајала опа жртва, коју је прнносио ономе што је сматрао за обавезно. Рана је зарасла, и он је већ излазио и спремао се за полазак у Ташкенд. „Једанпут само да је видим, па после да се закопам, да умрем“, мислио је он и правећи опроштајне посете, повери ту мисао Бетси. Са том мисијом ишла је Бетси Ани и донела му пегативап одговор. „Тим боље“, помисли Вропски, добивши тај извештај. „То је била слабост, која би упропастила моју последњу спагу“.