Delo

ДВЕ ПРИЧИЦЕ i ПРИЧИЦА 0 БОЛНОМ ОСМЕЈНУ Знао је шта му прнјатеља тиштп. Гледао је да ма на који начин отпочне разговор и одгони суморне мисли са његова чела. Хтео је да уклони онај болни осмејак са нервозно искривљених усница. Хтео је да разведрн и обасја новим надама п новом радошћу мрак у који је туга подгрузила дух. Ти мислиш оно: „Ко ће ме угрејати, ко ме још воли?и1 Вараш се горко. Осећања која си ти видео нису права, кроз њих се дрско цери лаж, скривена безочница. А може ли ту и битп истпне, погледај само. Исиод оне шарене форме што бојадише њихове све разговоре, Испод фраза које заударају на нлесниву плиткоћу духа и обамрлост мисли, Испод свих оних конвенцпја учтпвости н шаблона, иза којих не стоји срце које осећа н разуме... ' Облик те вара само, форме сн роб, а ти ue знаш како изгледа иза вечито љубазно насмејаних маски којима прпкрнвају нрава осећања и мисли. Колико бесмнсленостп иза њнх! Ти гледаш како се вечпто узаним оним кругом бедно цео њпхов жнвот вуче. Тн мнслнш да су тамо осећаји. 0, прнјатељу, тн не знаш мудрост жнвотну и не знаш за искуство. 0, беднн човече којп ue разумеш прнроду стварн. 1 Заратустре: Песма Хаџпје; такође п у дитирамбпма Дпонпзпјскпм. Дело, књ. 52. 23