Delo

56 Д Е Л 0 штогод за њих... Ако не учините ви... не знам ко he други... (Скрушен је и застаје, јер увиђа да ocehaj савлађује разум. Адвокат, којп такођер плаче, Mehe му 5лаго руке на рамена). Адв. Немојте говорити тако. У овом моменту између нас има један чудноват, али врло жив ocehaj људске симнатије, који говори, којн нас учи обојицу великим стварима. Али зар пе осећате да је у нама, у нашем срцу, у нашој души, фатална немпновност да живимо заједно? — Седите. — (Затпм ставши преда њ с нупо љубавп). Гледајте, Селва. Хоћу одмах да вам скинем терет који вам прптнскује душу. — ДаЈем вам часну реч. Ваша деца неће бити без надзора, макар шта ви решили, макар како се ствар развијала. — Али у име ваше деце, коју, виднм, волите толико, п која су вам тако пред очима у овом тренутку, и вп ми морате нешто обећати: да ћете сачекати догађаје, да ћете изићи пред суд... Селва. Али зашто? Адв. Али зар не увиђате да сам ја уверен у вашу невиност? II да ви од овог тренутка имате у мени, у мени, најбољег сведока у својој ствари? (Дирнут што се Селва чуди). Ама дабогме! Зар ова иста сцена, која се сад десила овде, и која мп је дала да познам, рецимо тако, механизам вашег духа, неће сама собом бити најјача одбрана пред вашим судијама?.. Ама то се разуме! Ја ћу казати, ја ћу испричати шта се десило међу нама... Селва. (Узбуђен). Како сте добри! Адв. Рећн ћу без сумње. II мени ће поверовати. Селва. (Одмахујући главом, с добрим осмехом на лпцу), Како сте ви љубазни! Адв. II онда видите? Зашто мислитп на то да сада већ лишите своју децу родитеља?.. Говорим вам само у њихово име! Кад има за вас паде... кад је готово сигурно да ћете им се вратити? Да ћете им онет бнти нотпора... њивов живот Селва. (С блиставим очнма). Ама зацело?! Адв. Ах! Кад бих могао да вам улијем све уверење које је у мепи! Да, ви ћете се вратитп својој деци, сакуиићете нх опет око себе... у својој кући...Глас. Татаа... Татаа... (То адвокатово дете зове иза врата лево. Адвокат и Селва се тргну и збуне. Адвокат устане и притрчи вратима. Селва остапе непомичан, као поражеп, а очи уиро у врата. Преко његовог лица, већ осветљеног радошћу, пређе облак дубоке туге).