Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ 59 ведна према том дијелу Далмације. Са сјеверпе стране гњаве Буковицу пошљедњи обронци гордог и студеног Велебита. Сами крш и тешко искрчене оранице, а великом муком засађени виногради покривају цијелу Буковицу. Пространи и дугачки, као непрегледно море, општински пашњацп, једва могу љети да подмире најпрече потребе ситног и крупног блага. Сељак тешком муком живи. Никада не стигне, да потпуно подмири све своје потребе. Сви, са свију страна, насрћу на њега. Често му одузимљу све до голе душе. Материјално слабо је обезбијеђен. Морално је запуштен до крајних граница. Ријетке су школе, које би могле оплеменити душу. Ријетки су људи, који могу и хоће да га науче доброме. У том кршном крају живи великом већином православни Србин. Католика има врло мало према православпима. Једина власт, која је с њим у пепрестаном дотицају, јесу државни жандари, оружници. Жандари имају своје постаје у сваком повећем селу. Одатле владају и заповиједају, како је њнма по вољи. Сирома сељак дрхти пред њима. Жапдар му се осорно хвали: „Ја сам твој Бог!“ Поступа са сељаком, као са животињом најгоре врсте. Најбјешњи су они жандарп, којп су никли из тог народа. У војништву су научпли нешто мало читати и писати. 0 свршеној војничкој служби припашу жапдарску сабљу. Постају тада Богови том јадном сељаку. Баш у доба, на које се односи ово писање, било је по Буковици неколико таких бијесних жандара. Народ је с њима мучио тешке муке. Као уреднику Српскога Гласа, долазиле су ми многе тужбе о томе. Али, све те тужбе пијесу бнле снстематске, да се могу штампати, у колнко би штампање помогло. Забране листа биле су честе, а биле бн још чешће, да се такло у заједницу наше државне организације — у жандаре. С тога сам покушао најпрпје друкчије. Пнтересовао сам неприкосновене кругове, да о томе подпгну свој глас, гдје нема снаге полицијска или судска забрана. Нико ннје хтпо, да о томе проговара. Свакн се бојао, да се замјерн жандарнма н њнховпм покровнтељнма. Требало је нпак загрнстн у ту љуту јабуку. Што нијесу хтјели ни смјели да учипе људп, којн су монополисали народнн српски патриотнзам, учиниле су три скромна Србина. -la и два моја пријатеља договорисмо се, да у Српском Гласу нзнесемо сва најновија жандарска недјела. Сву одговорност