Delo

368 Д Е Л 0 увек празна у августу и септембру, у времену када је пољски извоз био вајјачи; злато, које се добивало од гхродаје агриколних производа, куповали су београдски и бечки шпекуланти. Када је, пак, Управа Монопола у децембру требала да исплати јануарски купон, то злато продавано јој је по 7 или 8%. Цена злату пењала се и до 15 и 16%, када је требало осигурати јулске пошиљке. Благодарећи већ поменутој клаузули размена се изједначила, јер Самостална Управа, пошто је до краја рачунске године слободно располагала својим фондовима, купује само злато које јој је нотребно. Она исто тако може, на неколико месеци раније, да изврши пошиљке у куће које плаћају, те је према томе природно служе једним интересом (од 2 до 3Va) Према томе, ажијски трошкови који су се од 1898—1901 пењали до 800.000 динара, од 1903—1905 замењени су добитком преко 200.000 динара годишње. Па ипак се земља више користила клаузулом него ли самим кредиторима, јер се може сматрати даје ажија, која је толико повећавала цену роби, а својим несталношћу стално ометала трговину, потпуно ишчезла. Од 1904 динар €рпски не разликује се више, није јефтинији — сем за врло кратке рокове1, од свог прототипа француског франк-а. Зајам од 60 милиона био је исплаћен крајем 1903 али он сам ни.је био довољан да излечи ситуацију. Буџетски пројекат од 1904 већ је показивао да се иде у сусрет дефициту од 6,000.000 динара само ако се не створе нови приходи. Да би избегла ово зло које до тада није било ни мало ретко (читавих 24 године сви српски буџети исплаћивани су у дефициту) влада учини храбро апел на порез. Тако, на једној страни потпуно покри остатак дуга, а на другој створи нове намете. Повишених четрдесет пара били су додани непосредној порези. Требало је створити четири милиона. Овај провизорни карактер повишења непосредних пореза учинио је те се доста лако поднео овај велики терет. На против 1 У извесним тешким моментима франк је за неколико пара више вредео од динара. То је појава која се зове „дисажија", то јест мањак који једна врста новца има према другој. Нпр. наполеондор стаје на више од 19.90 ; 0.10 је дисажија. Она се објашњавала оскудицом у ситном новцу, а нарочито тиме што сељак. будући навикнут на новчанпце од десет динара, претпоставља их златној монети. На тај начин дисажија се увек појављивала онда када су жетве исплаћиване.