Delo, 01. 01. 1910., str. 410

РЕЈ1ИГИЈА ЊЕГОШЕВА 403 „те се трза бадава из ланца, „да за собом проникне мрачности“. (ib.) Да ли га је тајни случај или тајни промисао бацио под озу „облачну сферу? Да ли је он производ искључиво земље и земаљских услова? „Прима л’ овдје оба зачетија? „Је л’ му овдје двостручна колјевка? (ib.) Јесу ли му и душа и тело из прашине, из случајно уобличене прашине? Или му је телесно зачеће у земаљској колевци, а духовно у некој другој, светлој, необлачној сфери? Да ли је човек на земљи ради казне, или ради некакве худе награде? Или је овај живот расадник даљег, интензивнијег живота и правог духовног блаженства? „Ах! ово је највиша тајина „и духовне најстрашније буре. „Овога су у гробу кључеви“. (ib.) С мало речи, тако рећи: једним генијалним потезом истакао је овде Његош неколике главније философско-теолошке пропозиције у погледу човекове судбе, односећи се према њима онако исто као што се односио према катедрали св. Петра у Риму, тј. као према несигурним творевинама малене снаге људске. Као што је Бог за њ тако велики, да га један рукотворени храм, ма и највећи, не може обухватити, тако је и тајна нашег бића толико велика, даје ниједна мисаона грађевина не може сву усеби примпти и осветлити. Залуд се наш дух узбуркава, тајна жнвота за њ остаје тајна. Та језовита тајна не узбуркава у осталом само дух наше генерације; египатске пирамиде броје може бити још толико поколења за собом, колико пред собом, чија је срећа, као и наша, угњетавана овом тајном. Свако поколење прима ово „грко насљедије“ и предаје га даље. — У Тибету има једно језеро, за које је везана вера тамошњих становника — будиста, да свак у њему мора потонути, ко се на њ ма на каквом пловном суду навезе. Мало ће се наћи образованих Европљана, који 26*