Delo

ПОГЛЕД НА СРПСКЕ фпНАНСИЈЕ 419 Балплацу нису устручавали да се лате овога оружја. Изгледа да је здравствено стање свпња, једног од најглавнијпх извозних артпкала српскпх, особпто завпсило од послушности земње која их гаји. Оне су бивале болесне или здраве, примане или одбијане, према томе да лп се сматрало да београдски двор ради паметно илп не. Независно од нолитичкпх користи, ове су концесије најзад донеле Аустро-Угарској п озбиљних материјалних корпсти. Деведесет процената српскога извоза било је концентрисано у монархији, па макар он имао и друго опредељење. Добит од препродаје остајала је њој; а бпће да она није мала, ако се узме да је по рачуну српског Министарства Народне Привреде, од 396 милиона пзвезене робе, од 1899 до 1903 г. у Аустрију, 203 милиона било ноново извезено у Немачку, Белгију и друге земље.1 Србија је опет, са своје стране, успавана корпшћу, која је у то време претеранога протекцпонизма била веома знатна а састојала се у обезбеђеном прптежању једне пијаце као што је Аустро-Угарска, урадила веома мало, да се прилагодп бољем начину обрађивања земље и задобпје нове пијаце. Ништа боље не карактерише ову ситуацпју од факта, да није учињен ни један озбиљан наиор, да се награде други саобраћајни пугови поред оних који воде у Аустро-Угарску; да није бпло ни докова нп антрпо-а; да нпје било праве Тргивачке Берзе у Београду; најзад да краљевина није имала нп консуларнпх ни трговинских агената готово нп у једном од оних пристаништа, у која ће слати милионе своје робе за последње три годпне. Један класичан економиста би, нема сумње, изабрао пример аустро-српских односа као згодан предмет за развијање незгода од правнога и фактпчнога монопола. Што се тиче српског јавног мњења, оно је, потпуно свесно опасностп од те ситуације, сносило те опасности с извеснпм фатализмом, с обзиром на корпст које су одагле истицале, а иоглавито будући убеђено, да бп земља, у случају кидања са Аустријом, лишена једине своје ппјаце, неспособна да пронађе друге, полетела у извесну пропаст. 1 Друга знатна корист била је у томе што су Београд и цела краљевина били у рукама аустро-угарских капиталиста и посредника и да су они српеки извозници, који су одлазили у Пешту, трошили на угарском земљишту, један део — често знатан део — цене своје робе. 27*