Delo

4 Д Е Л 0 У сутон, спустивши своју бледу главу, Сањајући прошлост своје земље славне, Јецаше девојче, а у оку плаву Дрхташе јој осмех пун ведрине стравне. Лутала је. Стаде кад опази мене И угризе усне сочне и румене. Ах, те модре очи, дубоке и сетне, Растресите власи позлаћене косе И мирисне груди, као баште цветне, Њене меке руке, њене ноге босе Гледах жељно. Струји дах вечери летне. Слатка, као љиљан пун мирисне росе, Задрхта и прште у смех пун ужаса И крвава паде без речи, без гласа. Бедан, јаучући чупао сам груди. Клечећи љубљах јој охладнела уста. А кроз пусту ветар свирао је луди, И њена се коса лепршала густа. Њено тело дршће од поноћне студи. Ја га топло љубим. Дршћу поља пуста, И док из даљине песма врба плаче, Бело тело смрт је кочила све јаче“. II Октобарско вече. Пада магла плава. У пустој дворани Мехмед болно мучи. Где је сад ред оних тигрова и лава, Што гинуше докле ратна труба звучи? Давно тај свет мртви заборављен спава. Над њим река борбе и живота хучи А Мехмед га жали, очима га тражи И сновима празним болно срце блажи. Копрена је црна пала на век славе, Прах заставе једе негдашњих султана, Ризнице су празне, сломљене су браве, Рђају оштрице старих јатагана; А он нема суза, да му образ плаве. Он пуши. У густом диму од дувана