Delo

II 3 Д А Ј И Ц А 11 каниш како невеста. — Абер им оде одавна, да си мп ти жив. Уште кога ти ја реко’.? — Па што ми не рече по пре кога дојдо на сабор? — А што би им ти пакос сторио со твојп десет заптија и њини’ големи турови. Со њи’ ли да их тепаш? — То ми на ум не дојде, али ете аскерот1 стаса2, и c’r he и потепамо како зајци. А, па това миљазим сега иска да се моли да дојде! Нервозан поново нареди војнику да га зове. Официр, не знајући муку мудурову, сврати ору и задржа се у разговору са једним малим терџуманом који беше у Скопљу чувен са својих љубавних авантура. Латиф се тонио од милине слушајући масне приче којима је терџуман оцртавао леиоту и крој женског тела. Упоређујући у машти она жалосна и одвратна створења која по скопским кафанама и буџацима „певају“ одушевљавајући Јевреје и официре, и ова гипка и свежа тела која је у мислима посматрао, он се сав претвори у око, трудећи се да му што јасније и дуже остану у памети ови сдободнп покрети пуни свежине и дражи. Терџуман опази његове животињске и похотне жеље што су избијале из зелених очију, те настави своју иричу, доводећи официра до све веће заиетости. Две дебеле швабице, у близини њпховој, опазише Латифбеја, па се засмејаше гласно, гуркајућп остале око себе. Официр поцрвене па, унравивши на њих изазивачки поглед, слеже раменима шапћући: — Ех, џанум, лако је вама. — Шта, шта? — упита га терџуман намештајући на свом дугачком и пегавом носу златан цвикер. Коме је лако ? Зар овим јадннм, дивним створењима, што већ сутра морају својим нежним телом и рукама на тежак рад. Ту ти је мотика, ашов, тесто, црепуље, па онда каква глупа сељачина са затупелим жнвцима. Све горе од горега. Бог је њих створио да уживају, али види коме их је дао. — Није, џанум, тако! — пресече га офицпр: — Бог је њих створио да ми уживамо, али нам ви шеширџије не дате то, него чувати за себе. Види, види, ох, ох...! — викао је он усхићен показујући руком наједну пуначку и једру сељапчицу. Зашта човек живи! 1 Војска. * 2 Стиже.