Delo

14 Д Е Л 0 — Тако, брате, ејвала! Вежи све... све... све... ђутуре... Шта има ту... неред... непоштовање... ко те пита !... довикиваше Латиф беј хитајући колу. Носатог терџумана затече у великом разговору са Швабицама. Завидећи му искрено, он отпоче шетати горе доле поред њих очекујући неће ли бити позван. Сунце се примицало снежним врховима планина, пробијајући се кроз облаке чија се белина и сјајност простирале на плавом небу. Ветрић пиркаше угодно, пун мириса траве и цвећа и хладећи знојава лица веселих играча. Дугачка трпеза под зеленим вењаком у башти остала је празна. И највећи љубитељи мира, спокојства и сркутања старог скопског вина устали су и примакли се ору да посматрају народ. Офицпр, шуњајући горе доле, упаде и у башту. Ту нађе чиније са печењем и приону халапљиво. Гутајући месо без хлеба он честиташе сам себи за окретност и проницљивост духа свог. Одједном у порти свирка и бубањ умукоше, жагор престаде и чу се заповеднички глас да свак буде миран: пзвршиће се претрес. Латиф остави јело и крадом се провуче кроз џбунове, да сакривен у башти носматра шта се дешава. Знао је да је то мудурова памет, па му је изгледало да је згодније да се и не јавља. Народ је и даље ћутао, али се странци ускомешали, протестујући и показујући на војнике који као ланац беху одједном опколили коло. Захтеваху да се објасне са мудуром, и мудур им приђе незграпан и смешан. На све грдње и прекоре он им нреко терџумана одговараше да они, ако хоће, могу ићи. — Али ми смо дошли на заветину и на весеље, и ти ниси у власти да нас гониш одавде, будало једна, грдио је трбушасти представник Руса уносећи несницу под нос ефендији. — Е, пеки, пеки, онда седите, — одговори му он безазлено, као да ће га тиме Бог зна како задовољити и умирити... Фијакер за фијакером клопарао је кроз манастирско двориште, носећи љутиту госиоштину ка Скопљу. Калуђери, опкољени аскерима који држаху пушке са натакнутим бајонетима, не усудише се ни да замоле слободу колико госте да иснрате. Народ је немо пратио овај призор, гледајући са страхом на углађене, дотеране и намирисане госте, како се напрћених носова, заваљени у фијакерима један за другима губе у прашини вијугавог пута кроз зелене кукурузе.