Delo

АНА КАРЕЊИНА 441 — Да, ја сам тог истог дана отпутовао. Баш сад говорисмо о вашем коњу. Честитам, — рече Љовин. — То је врло брзо трчање. — Да, па и ви такође имате коње. — Не, мој отац је имао; али се сећам и знам. — Где си ручао? — упита Степан Аркадијевич. — Мп смо за другим столом, нза стубова. — Честитали су му, — рече високи пуковник. — Друга царска награда; кад бих ја имао такву срећу у картама, као он у коњима. — Зашто губити златно време. Ја идем у инферналну собу, — рече пуковник и оде од стола. — То је Јашвин, — одговори Туровцину Вронски и седе на ослобођено поред њих место. Попивши понуђену му чашу, он поручи боцу. Да ли под утицајем клубског утиска, или попивеног вина, тек Љовин се упусти у разговор с Вронским о најбољој сорти стоке, и беше му врло мило што не осећа никааво непријатељство према овом човеку. Он му чак рече између осталог да је чуо од жене, да га је срела код кнегиње Марије Борисовне. — Ах, кнегиња Марија Борисовна, то је красота! —рече Степан Аркадијевич и исприча о њој анегдоту, која све насмеја. Особито се Вронски тако добродушно раскикота, да се Љовин осети сасвим пзмирен с њим. — Јесмо ли свршили? — рече Степан Аркадијевич, устајући и смешећи се. — Хајд’мо! VIIIVIII Уставши од стола, Љовин, осећајући да му се руке у ходу особито правилно и лако крећу, пође с Гагином кроз високе собе у билијарду. Прошав кроз велику салу, он се судари с тастом. — Но, како ти се допада наш храм доколице? — рече кнез, узевши га под руку. — Хајд'мо да се прођемо. — Баш сам и хтео да се прођем и разгледам. То је занимљиво. — Да, теби је занимљиво. Али ја већ имам друго интересовање. Ето, ти гледаш на ове старчиће, — рече он, показујући на погрбљеног члана с отромбољеном уснама, који им