Delo

440 Д Е Л 0 али Степан Аркадијевич затражи некакву особиту, и један од ливрејисаних лакеја, који ту стајаху, одмах донесе што се тражило. Они попише по чашицу и вратише се к столу. Одмах, још за време чорбе, Гагину донеше шампањац и он нареди да се сипа у четири чаше. Љовин прими понуђену част и одмах поручи другу боцу. Он беше огладнео, те јеђаше и пијаше с великим задовољством, и са још већим задовољством узимаше учешће у веселим и простим разговорима сабеседника. Гагин, спустивши глас, исприча нову петроградску анегдоту; али анегдота, премда непристојна и глупа, беше тако смешна да се Љовин тако гласно насмеја да се суседи обазреше. — То је нешто налик на оно: „ја баш то и не могу да трпим!“ Знаш ли то? — упита Степан Аркадијевич. — Ах, то је дивна! Дај још једну, — рече он лакеју и поче причати. — Петар Илич Виновски моли, — прекиде старчић-лакеј Степана Аркадијевича, доносећи две танке чаше шампањца и обраћајући се Степану Аркадијевичу и Љовину. Степан Аркадијевич узе чашу и згледнувши се на другом крају стола с ћелавим, риђим и бркатњм човеком, смешећи се, одмахну му главом. — Ко је то? — упита Љовин. — Једанпут си га видео код мене, сећаш се? Добар човек. Љовин учини оно исто што и Степан Аркадијевич, и узе чашу. Анегдота Степана Аркадијевича беше такође врло шаљива. Љовин иснрича своју анегдоту, која се такође допаде. Затим се поведе реч о коњима, о данашњим тркама и о томе, како је Атласни Вронскога добио прву награду. Љовин и не примети како прође ручак. — А! Ево и њих! — при крају већ ручка рече Степан Аркадијевич, нагињући се преко наслона од столице и пружајући руку Вронскоме, који са високим гардиским пуковником иђаше к њему. На лицу Вронскога сијала је такође општа клубска весела добродушност. Он се весело налакти на раме Степана Аркадијевича, шапућући му нешто, и са тим истим веселим осмејком пружп руку Љовину. — Мило ми је што смо се срели, — рече он. — А ја сам вас онда на изборима тражио, па ми рекоше да сте већ отишли, — рече му он.