Delo

АНА КАРЕЊИНА 443 билијарди, а Степан Аркадијевич разговараше о нечему с Вронским у далеком углу собе. — Није да јој је досадно, него ова неодређеност, неодлучност положаја, — чу Љовин и хтеде брзо да се удаљи; али Степан Аркадијевич га позва. — Љовине! — рече Степан Аркадијевич, и Љовин примети да му очи беху влажне, што је код њега увек бивало кад је пијан или раздраган. Данас је било и једно и друго. Љовине, не иди, — рече он и снажно га стеже за лакат, очевидно не желећи нипошто да га пусти. — Ово је мој искрени, готово најбољи пријатељ, — рече он Вронскоме. — Ти си ми такође још ближи и дражи. Ја хоћу и знам да ви морате бити пријатељи, јер сте ви обојица добри људи. — Дакле, остаје нам још само да се пољубимо, — добродушно шалећи се, рече Вронски, иружајући руку. Он брзо узе пружену руку и снажно је стеже. — Веома, веома ми је мило, — рече Љовин, стежући његову руку. — Момче, боцу шампањца! — рече Степан Аркадијевич. — И мени је веома мило,— рече Вронски. Али, без обзира на жељу Степана Аркадијевича као и на њихову зрједничку жељу, они не имађаху о чему да говоре, и обојица то осећаху. — Знаш ли да се он не познаје с Аном? — рече Степан Аркадијевич Вронскоме. — Ја хоћу неизоставно да га упознам с њом. Хајд’мо Љовине! — Збпља? — рече Вронски. — Она ће се јако радовати. Ја бих сад пошао кући, — додаде он, — али ме Јашвин узнемирује, хоћу да будем овде, док не сврши игру. — Шта, рђаво? — Једнако губи, а само га ја могу задржати. — Па онда бар партију билијара? Љовине, хоћеш ли? Е, дивота, — рече Степан Аркадијевич. — Сложи иирамиду, обрати се он маркеру. — Одавно је готово, — рече маркер, који већ беше наместио кугле у троугаоник и забављајућп се тераше црвену по билијару.