Delo

468 Д Е Л 0 толико је зависнија од блиских а.-угарских тржишта, и у толико је даље од потпуне економске еманципације. На послетку, да један народ и земља не морају да остану стално „иастирски народ и пастирска земља“, него да могу производњу стоке евентуално ограничитп само на најпрече потребе домаћега трга, доказ нам је Румунија, која се после свога царинскога рата са А.-Угарском, за неколико година готово сасвим манула сгочарства (у 1907 г. извезла је живе стоке свега за 1 мил. дин.) и постала, поред све своје пољопривреде, прва индустријска и привредно најјача земља на Балкану. Па не само Румунија, него и остале балканске земље, као нир. Бугарска и Грчка (ова је извезла у 1907 год. живе стоке свега за 851.300 дин.!) као и друге земље средње Европе, које се баш баве рационалним сточарством, као нпр. Швајцарска (у 1908 г. извезла је свега живе стоке, нешто јаче од Viooo дела свога целокупног извоза) — извозе живу стоку релативно врло мало тј. с обзиром на целокупан износ њихова годишњег извоза. Зато, из свих до сада изнесених разлога, против извоза живе стоке мишљења смо, да нам нзвоз живе стоке ваља напуштати, па производњу говеди — (чије се месо, не дајућп се прерађнвати онако као свињско, и иначе тешко транспортује) ограничити само на подмирење домаћих потреба (на исхрану, вучу и ђубрење земљишта), а свиње (за чију производњу Србија има ванредно повољних природних услова) напротив гајити, колико их год наше кланице могу примати, па их у виду прерађевина извозити широм целога света. Алп по свему изгледа, да из обзира на своје аграрце, Аустро-Угарска нам и не мисли нудити извоз живе стоке изузев случаја, ако би се такав извоз одн. ировоз ограничио само на Босну и Херцеговину. Али отворено да речемо, ми би на такву понуду искључиво гледали као на „данајске“ поклоне, јер се њоме очевидно иде на паралисање „јадранске железнице“, управо рећи на изигравање саме идеје за грађење њено. А колико би тек напуштање јадранске железнице било штетно по наше економске на и политичке интересе, није, мислимо, ни потребно говорити (то је питање лепо расветлио г. Коста Стојановић у својим чланцима у „Новом Времену“). Довољно је само напоменути, да би јадранска железница обилазила аустро-угарско земљиште и носила најкраћим и свакако по нашу економску еманципацију и најсигурнијим путем срп-