Delo

478 Д Е Л 0 дели да је писац дубок посматрач и познавалац народне душе. Он хоће да нам покаже утицај нових идеја на народну масу, али као да не познаје добро ни старе ни нове идеје, а још мање социолошке процесе које изазивају једне и друге, нити уме да уочи карактер сукоба тих идеја. Он у овом личп на обичног новинарског извештача. Стил му је испод обичног; подражава народном говору и стилу, али тако невешто да се јасно види како се упиње те му причање личи на ачење. Но, нас се овде не тиче уметничка вредност ове приповетке. Приповетка за масу народа не мора бити неко савршено уметничко дело. Али она бар мора бити паметва и пуна јасне и здраве поуке. Ову погодбу ова приповетка нпје задовољила, напротив она каодаје написана пре да народ збуни него да га поучи. Међутим је предмет приповетке згодан за ту циљ, само треба вешто перо и искрена душа да ту циљ постигне. А код Андрића као да нема ни једног ни другог. У свима временима и у сваком народу било је људи који су паметне идеје хтели употребити и употребили у своју корист, као што су то овде учинили лакомислени учитељ Чеда Чизмарев и Гига Свкањац. Они су тако штетили народ и упропашћавали паметн^идеје. Тељуде треба вазда изобличавати и уклањати из друштва, и народу показати како да позна те лажне своје пријатеље и како да их се чува. То као да жели Андрић овом својом приповетком. II то је лепо. Али Андрић то није урадио како треба. Он је овде глорификовао консервативне идеје попа Ђоке, а исмејао несмишљену агитацију Чеде Чизмарева а властољубље Гиге Саркањца. Старо може бити добро, али је грешно и несавесно исмевање паметних новина. Демократске идеје Чеде Чизмарева нису лудорије и њих није слободно исмевати и дискредитовати. Само Чеда Чизмарев је неваљалац, који се користи овим идејама. То треба шибати, али не само изношењем консервативне идеје поп Ћокине, већ разликовањем лажног и искреног демократизма. Од народа не треба крити паметне новине, али му их треба лепо објаснити и упутити га како њима у животу да се користи. А зато треба много ситне памети. Треба добро познавити вредност нових идеја и у теорији и пракси; треба добро познавати душу народну и умети оценити њену моћ да прими и да се користи новим пдејама; треба тако исто свестрано познавати старе навике и знати које су између њих сада корисне а које штетне; треба дубоко ући у душу лажних народних пријатеља и умети речима исказати све њихове спољашње и унутрашње ознаке, како би се они одмах познали; треба једном речи битп свестрано образован човек. А Милан Андрић показује овом приликом да није од таких људи. Он је скоро исто што и Чеда Чизмарев. Разлика је међу њима само у томе што Чеда дискредиту.је нове идеје индиректно, а Андрпћ директно. Овом ће приповетком Андрић учинити рђаву услугу народу: уплашићо га од свега што је ново, паметно и корисно. Он неће веровати ни искреним својим пријатељима који га уче новим идејама п упућују новим путовима који воде срећи и благостању. Ми смо овде навалице навели цео говор владике намеснику, јер нам те речи, које писац меће владици у уста, најбоље доказују ово што смо напред рекли. Који би тај владика данас у 20. веку смео јавно рећи да народ сустижу несреће што он више не одваја од својих уста и не даје цркви, већ чека да њега црква излржава. Такоме би се владици смејала данас