Delo

КАД СЕ ПРОБУДИ ДУША... У малом и необично прашњавом приморском радићу X. дневни живот, испуњен жагором и вревом мештана и околнпх сељана, поступно се гасио. Убрзо, на скученом тргу, недалеко од мога стана, не беше никога, сем старог Ника, живахног и говорљивог продавца грожђа. Ваздух је још био пун загушљиве топлине и прашине, и ако је била половина септембра. Наслоних се на прозор своје собе на горњем спрату и бацих поглед доле, на иристаниште, нејасно осветљено светиљком са високе катарке неке једрилице. На супротној страни заливат са мрачне н суморне тврђаве, допираху монотони узвици стражара... Са мале католичке црквпце нескладни звуци звона огласише „Ave, Maria!..“ Нехотице утонуху неодређене, безобличне сањарије из којнх ме тргоше оздо, из кафане, сложни, снажни, пићем раздрагани гласови војника из ратне марпне, све самих Далматинаца. Одјекну и глас једне виолине која прати песму. Ие могах разабрати речи некпх приморсжих напева, али се зачудих чувши и неке песме, које се тамо, код нас, увелико певале. „Ко ли их тако брзо чак амо преноси ?“ помислих и појмих да се уклоним с прозора. У то се разлегоше у правилним тоновима звуци виолине и као кроза саму душу прођоше ми сетни звуци песме, која ме одједном пренесе тамо, у домовину; песме, за коју су ми везапе многе и миле и боне успомене; рад којих и дођох овде, не бпх ли на догледу плавога Јадрана нотиспуо из сећања мучне тренутке, пренуне жаљења за бесцнљним животом и изгубљеном срећом... А виолина као да јеца: Ђаурко мила... Сета намах овлада мноме. Пространа соба хотела постаде ми тесна; њен ваздух ме гушпо. Стрчах низа степенице, про-