Delo

396 Д Е Л 0 јурих неосветљене крпвудаве и уске улице, изиђох ван града и журно се спустих низа стрму стазу к мору, на обалу, под високи чемпрес и дивљу поморанџу. Свом снагом покушах да ту, у природи пуној снажних и разноликих утисака, заборавпм на скору и уједно као давно минулу и просањану прошлост... Залив је почивао мирно... Тек се са пучине, у једнаким размацима, заподену лаки таласићи н што ближе обали то све већи постају, зашуморе, запљусну тихо излокане хриди и при повратку повуку собом вечним трењем уобљени шљунак. Ништа друго не ремети тишину топле ноћи... Тамо, иза голих огранака горостасног Ловћена показа се крваво-црвени диск месечев, издиже се, бледећи, лагано над чистим хоризонтом и одједном на непомичну водену површину као да просу растопљено сребро... Лево, у сенци мрачних стена, указаше се нејасне контуре непомичног ратног брода, који као митолошко чудовпште вребаше околне висове... Нокушах да се сав предам посматрању чаробних призора топле и светле ноћи, али боне, мучне успомене као грижа савести обузеше душу... Зашто те, Касија, ни овде не могу заборавити?.. Зашто ме твоја слика свукуд прати, твој глас свугде чујем, твоје присуство свугде осећам? Зар ни овде, далеко од тебе и, можда, ваборављен тобом, не могу наћи тако жуђеног мира и благог заборава?.. пшгтр Дуго задржавана и потискивана сећања као бујица поврвеше... Сећам се онога светлога дана ранога пролећа, кад ■сам с тобом и сестром својом шетао по шумарцима тек пробуђеног Топчидера, тражећи прве љубичице... Сећам се наших шетњи кроз младу брезову шумицу, тамо, у моме селу. И та успомена особито се урезала у мо.ју душу... Опојан мирис младих бреза са непомично спуштеним гранама меша се са свежим дахом отуд, с планине, а из већ пожњевених поља допире весело пућпурикање нрепелице. Њена проста песма чудно на ме утиче; сред нунога лета буди ми неке нејасне чежње, тугу за нечим далеким, недостпжним, за нечим што није било, а могло је бити... Сећам се једнога децембарског дана у мирној улицп хучнога града, у топлој соби твоје скровите куће. Зашто сам био