Delo

414 Д Е Л 0 скоро свима парламентима, врло је важно за схватање законодавчево о ефикасности политичке одговорности министара то, да ли законодавац нарочито истиче право парламента да изјави Влади неповерење. Наш законодавац у члану 93 Вакона о Пословном Реду у Народној Скупштини изреком признаје то право Народној Скупштини. Најобичнија процедура која се употребљава кад хоће да се изјави Влади или министру неповерење јесте подношење интерпелације. Право интерпелацује по Закону о Пословном Реду дели се у два института, један је установа питања, а друга је установа интерпелације у ужем смислу. Пптања се стављају министрима нре преласка на дневни ред и о њима се не води претрес. Та питања могу бити усмена или писмена. Усмена питања се стављају пре иреласка на дневни ред а писмена се прво подносе председнику Скупштине. Министар не мора одговорити исте седнице кад му је постављено питање, али може одговорити ако хоће. По Уставу (члан 121) министар је дужан да у току сазива одговори на постављено питање. У Пословнику нема одредаба које ујемчавају вршење ове дужности. „Ако министар не би хтео да одговори на питање, посланику не би остало ништа друго него да своје питање претвори у интерпелацију, пошто je дужност министара да одговори на њу, ујемчена извесним начином".1 Њих не треба схватити као један особит облик за остварење политичке одговорности, већ као један начин контроле и обавештења који могу посланици од Владе да захтевају, зашто Скупштина не доноси никакво решење о питању. Облик контроле Народне Скупштине, који изгледа нарочито подешен за то да служи за довођење до једне изјаве неповерења и за остваривање политичке одговорности јесте интерпелација, која мора бити писмена и која се нарочито ставља на дневни ред. Код интерпелације у српском праву нарочито је важно то што се хоће министру да створи донекле једна правна дужност да на интерпелацију одговори. Миннстар се натерује на тај начин да да одговор на пнтерпелацију што Скупштина може водити претрес о интерпелацији, ако министар до одређеног рока на њу не одговори, и без министровог одговора. Кад ми1 Слободан Јовановић, Уставно Право, стр. 233.