Delo

434 Д Е Л 0 Никоше бивши људи, сувишни људи, интелектуалци, људи из подрума, босјаци — и сви они се узајамно не разумеју, разочаравају и шаљу до ђавола, ма да у ствари разним путовима једној мети теже. Сви хоће нешто високо и незнано, сви хоће слободу и срећу; и сви су несрећни, јер у последњем тренутку откривају несклад између својих осећаја и мисли, који су једнако јаки и зато једнако у сукобу. Срећа је филистарски појам и може бити само синтеза и комбинација религије, морала и човечјих слабости; срећаје нека врста ропства у коју слободни дух мора да уђе. А то је баш суштина свега оног што руски човек неће и, како изгледа, не може. Макспм Горки је напрегао све силе да од човека начини човека — Бога, и да не да да човек постане „дирка на клавиру или клин на оргуљи“ у коју ће природа по вољи да свира. — Ну једина могућа претпоставка да се човек ослободи робовања природи била би слобода у Богу; али нов руски човек неће Бога него хоће човека — Бога. — Сва ова литература уводи младог човека у занимљиве али нестварне спекулације, које се најзад састају у вечитом руском „њет“, и састају се у хладним дијалектикама које не даду живети а не даду заборавити. То су јаки, али промашени ударци, који троше снагу онога који удара. А тешко је, скоро је немогуће ослободити утисак руске лектире ма у ком случају. Већ сама форма руске уметности има неодољиво привлачних страна. Крајња једноставност у излагању суштине, и онај оштри, до спромашности прост стил и израз тако рећи збуњују читаоца, али га и освајају. У једноставном афористичком резоновању лежи чисто манир којитражи ефект; у руској једноставности има или умпљатостп или бруталности, које на мах уверавају. — Занимљиво је питање да ли је та иростота афектираност, која се као манир преносп, или се, према даровитом аплицпрању, одиста мора сматрати талентом. Тихо и скоро монотоно тече прича, као кад би каква стогодишња њањка по хиљадити пут прпчала једну исту бајку о Ивану Царевићу, о жар-птици, о Кочеју н његовим кћерима. Што јачи осећај, што тврђа мисао, тим тиша п слађа реч. 0 светињама, ужасима, глупостима, љубави и с.мрти говори се простотом и мнрноћом које измирују деликатности п суровости. Чехов, онај Чехов, који је први на питање о животу с оне стране гроба одговорио са одлучно не, овако говори о бесмртности: „Дакле ви не верујете у бесмртност душе?“ — запита окружни полица.јни чиновник окружног лекара. — „Не, пошто-