Delo

444 Д Е Л 0 Од Толстојева Позднижева, који баца анатему на сав сполни живот, па до Арцибашевљева Сањина, који из сексуалних момената црпи живот, Руси распињу млада човека на све точкове раздражења и похоте, али и на све точкове свести и гађења. У јурењу за бољим животом душа човечја не може да раскине с телом, а пе може да раскине ни са тежњом својом да се ослободи и усами. Андрејевљев гимназиста Павле Рибоков згадио се на свој развратни жпвот и оболело тело, и убија се спомињући име своје чисте љубави, у стану последње блуднице. Руси дакле често терају ђавола Белзебубом; али ни то није последња терапија, јер ђаво тек онда види да је одвратан кад сам себи погледа у лице. Сваки Рус је Дмитри Карамазов који овако говори: „Ја ћу све трпети н све страдање савладати, само да у сваком тренутку могу рећи да постојим. У хиљаду мука понављам: ја постојим. Ја седим на стубу и видим сунце; а и ако га не видим, ја знам да постоји; а знати да сунце постоји то је живети“. Али тај исти Рус ,је уједно онај Корољенков бегунац који у експансијн тежње и у мору опасности одједаред застане, замисли се, и почне се питати зашто и чему он бега, и Аашто баш онамо, а не на које друго место. — Из те индивидуалне нескладности провејава нека хладовина и влага у којој губе живот и вера и наука, и остаје, као трагикум човечјег живота, једна једита сила, сила коју човек мрзп а не може да свлада — смрт. Остаје још једно — болест. Болест живаца и мозга, коју су Руси, и као мислиоци и као патници, монополисали. Грдна једна мрежа замршенпх и бледих живаца, то је страшило које је из Русије испреплело сву Бвропу. Кнез Мишкин, идијот и епилептичар, и нихилист Кирилов који ће бити епилептичар, доживљују тренутке вечите и опште хармоније, и замећу теорију о нормалности у лудачким феноменима. Достојевски има партија које су до пола сублимна уметност, а од пола позитивна наука; и млад читалац, донекле занесен а донекле уверен почиње да верује у болести које су последица одвише нагомиланих позитивних сила; почиње да верује да лудило са идејом и методом није декаденца; и почиње да разумева и жели морбидна осећања оваке врсте: „Ја волим кад у хладне, мрачне и кишовите, баш кишовите вечери певају уз веркл, и кад људи што пролазе изгледају бледи и болесни; или још боље кад снег