Delo

М 0 Ј А В Ј Е Р А 339 4. Павле апостол рече Атињанима: „...живимо и мичемо •се и јесмо у Богу, јер смо његов род“. Ово живљење и мицање у Богу има бити независпо, слободно од којега му драго уплета и насиља, што је наравно. Нема се ниједна свјетовна власт пртити у овај наравни завез међу човјеком и Богом; овдје по•средницима нема мјеста. Свакако се особе и народи имеју противити онијем што хоће да силом и на свој начин воде створење Створитељу. Од овијех утрпача нама није потреба. Ко ће учити врапца како себи он има свитп гпијездо? Ко ће указати цвијету како се он има пружати и висити пут сунца? А зар је човјек мањи од врапца и од цвијета? Свака душа у себи има биљег и звук божанства; ово је остан Божиј у човјеку; ово њега води Богу. Осјећајући, имајући ја Бога у себи, ко ће смјети мене водити Богу? Христос је ријечју и благијем погледом будио у људима осјећај, савјест божанства да се посебице они врате Богу својему оцу. Било би добро да у народима већ нестане свештеника; било би добро да се фратри и нопови, штетни и ненаравни људи, претворе у наравпе и корисне особе. Ухарни су народима свијесни и поштени научитељи, а не чаробници, не глумари, не дангубе и мутљаге. 5. Доказано је чуднијем дјелима да је вјера највиша моћ и сила што се може објавити у човјеку, и за то никако није могуће њу раставити од слободе. Да не би била независна и слободна вјера, него неразложит и слијеп послух, она не би нипошто могла бити моћ, сила; била би ненокретност, смрт. Не може ни на земљи ни на небу вјера имати господара. Ја вјерујем у Бога не за страх, него за љубав. Исус вјере није наметао страхом, пријетњам, него би је он у људима будио, умножавао својом ријечју, својијем благијем присуством. Он би њима себе, своју светињу, стављао пред очи, и то би било доста да их подигне својему небескоме Оцу. Овако, а не другчије, чине они што се тачно, вјерно у њега угледају. Вјером се пренорађамо. У се вјером примамо, упијамо духовне красоте, сам живот онога којега вјерујемо; њега себи по 09*