Delo

340 Д Е Л 0 вјерп духовно присвајамо. Упливом се вјере самохотпо, слободноу округу наравн творн наша духовност н наше препорођење. Ово наравно искључује свакојако насиље. 6. Свачија је вјера особнта вјера, псто како душа, нсто како ћуд п лнце. Како другому не могу наметнути своје душе, своје ћуди п својега лица, тако му исто не могу наметнутн ни своје вјере. Нптп могу другога заступати својом вјером. За лачна ми брата не могу јести, ни за жедна могу пити, тако нсто за другога не могу вјеровати. Често се говорп о задружној и народној вјерн, али нема ове вјере, што се свачија вјера различи у духовноме зачећу и начину. Вјера се не различи у сврси нут које вјерник гледа и за којом тежи, што је свачијој вјери једна једина сврха; вјера се различи, како рекох, у вјернпцима, у њиховијем унутрашњијем, духовнијем начинима. У природи нема сличнијех да се један од другога ue можеда разабере. Овако исто пмамо ријети о вјери. Сви људи вјерују да има Бога, али га сви исто у себи не замишљају, сви га исто себи не представљају. Свак га на свој особити начин замишља и слика себи у памети, за то би се могло ријети да има толико богова, колико је онијех што в.јерују једнога јединога Бога. Црквене обреде и чланови вјере спољашно здр.ужују вјернике у видљиво јединство, али се нема за то мислити да су у вјерницима једнаке, неразличите унутрашње ирилике и представе њихове особите, поједине вјере. То никако није могуће;. како у нарави тако и у душама није могуће наћи неразличитијех појава. Вјера је велика, крепка, духовна дјелатност, и ко вјерује доиста је дјелатан, јер мисли, размишља, истражује; али ова духовна дјелатност има у свакоме човјеку битп особита а. не иста, а не различита од другијех. Све свједочи и доказује да су неправедно, срамотно uoступале цркве и владе намећући вјеру прогонством и смрћу_ Занаго ће се њима народи осветити, и већ им се свете. А ја, чекајући побједу оне правде, говорим, молим: „Нека дође царство твоје!“ Људевит Вуличевић. НАСТАВИЋЕ СЕ