Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 41 & свом дому. Била је сама, те је чптала. К само лако шуштање листова, које је лагано превртала, реметило је тишину у тој соби. Наједанп.ут, мали часовник, који је стојао на орманчићу, крај ње, изби у кристалним звуцима девет и по. Дона Марија се мало прену, баци брз ноглед на часовник и, навикнута на непрестапо самовање, рече, готово гласно, самој себи: — ...све касније... све помало касније. И угуши уздах, који је долазио од нестрпљења, слеже раменима, па настави читати. Њено нежно чуло слуха рече јој, да је нанољу, у предсобљу, зазвонило звонце на вратима. Лако руменило облн јој образе и чело све до косе. Слуга закуца на врата, уђе, не чекајући одговор, и ћутећи предаде дона Марији на нослужавнику вечерње новине. Она их узе, спусти на орманчић, крај себе, и не ногледавши слугу. који изиђе, непрестано ћутећи. И наједаниут, као да неки грч, од бола, једа, гнева, ухвати чисто Маријино лице, и из њеног грла отеше се два пригушена, тиха, али ипак силна крпка: — Досадно! досадно! Књига беше пала на иод. Дона Марија је устала, исправпвши свој високи и гипки стас нун отмене љупкости; хармонија витког, али не мршавог тела, које је ушло у срећно доба развпћа, у тридесету годину, показа се у свиленој хаљини с кратким скутом, када приђе балкону, диже тешки чппкани завес и кроз кристални нрозор погледа на улицу. Величанствена „Пијаца ди Санта Марија Мађоре“ уздизала се пред. напрегнутим ногледима усамљене жепе: уздизала се ка дивним степенпцама чувене базилике, ка том великом хришћанском споменику с високим затворепим вратима, а цео тај велики нростор и силна неимарска творевина — храм, купаху се у тихој млечној месечини јунског вечера. Овда онда, по који пролазник, мале црне сенке, што су се оцртавале на разривеном тргу и плочнику, губљаху се, ишчезаваху. Један електрични трамвај, долазећи из Кавурове улице, пројури нреко тог трга, обесвећујући, за часак, римски крај, где су вера и црква удариле један од својих најчвршћих и најстаријих споменика. Одмах затим трамвај замаче за други угао Кавурове улице. Жена је носматрала тај пространи, готово празни и кад и кад потпуно пусти простор, онај огромни, усамљени храм, на коме као да се месечина ледила, и у тој величанственој и свечаној