Delo

X Р 0 Н II К А 459 али најзад, поред кћериних суза, женниа саветовања, плашње од скандала — одлучује да целу ствар загладн новцем. Ова интервенција старог Лебура у овом питању, ио мишљењу пишчеву, н чини драму. Ово је дакле друга тенденција драме,. која, као ни она прва, није консеквентно спроведепа. Роберт, који је у оба прва чина био пасиван, тек у трећем чину нрелази у акцију. Али ппсац је ситуацију довео у такав положај, да је његова акција сведена на минимум. Уз то писца ни овде не оставља слабост: трчање за догађајем, сценом, ефектом. Како је за комбинацију догађаја и дијалога већ доцкан, трећи чин постаје монотон. Спасавајући се, у колико је могуће, од монотоније — нисац, место до питање реши, мрси га све више. И онда једним гестом, који је, он мисли, оправдао а чије правдање ми са запетошћу очекујемо, ако не кроз целу драму, а оно бар кроз цео чин, он, као Молијер свог Дон Жуана громом, убија свог Роберта револвером. Но да би ствар била што патетичнија, да би самоубијство бар привидно било објашњено, он га наглашава чим се завеса дигне. И сад целокупнпм апаратом ове драме одржава се пажња у грознпчавој запетости, која већ прелази у нервозу. Темпо ка смрти расте и опада, живци се затежу и драже. II као што вели на једном месту Ле Бон: „Дугим понављењем човек створн уверење без основног разлога“, гледалац, у први мах, добије уверење да се Шасероа мора убити. Разлог се не прима, јер наглашавање тога акта брише дугим понављањем све разлоге. Најзад дознате и како ће то самоубиство бити извршено, дознате и где ће бити извршено и сад се само још пита: кад? Тим се Бернстен збиља спасао не дајући разлог. (Онај разлог изнет у разговору Роберта н Лебура, само су речи чија се истинитост у драми ничим не доказује.) Детаљна анализа трећег чина показала би нам колико је од једне пуке случајности зависило да цела драма, писана тако номпезно, не постане — комедија. (Јелена — Бражлен). И збиља ова драма има у себи нечега од молијеровске комедије и грчке трагедије (Фатум Робертов је његово порекло). Најзад још нешто. Бернстен у овој драми покушава да брани човека, који, према појмовима данашњег друштва, заслужује назив лопова. Он га не брани разлозима, но жели да га начини пријатним, говори нам да је то човек из времена феудализма, кад се живело др.укчије, кад се волело друкчије