Delo

458 Д К Л 0 нма за основу пспхолошки развој, онда се драма мора сматратп само као испхолошка, онда се самоубиство нема сматратн као исихолошкн моменат у ужем смислу, т. ј, као производ спољнпх фактора, него се нма сматратп као готово, формирано, душевпо стање, чија је само видна маннфестацпја и конзеквентност — самоубнство. Међутим ми ћемо доказати колико је иисац био далеко од исихолошке драме и колико је впбрпрао налазећн се у пепознатим водама, н на тај начин прогласио последњи акт свога јунака за конзеквентност његове психе, а у ствари га начинио несмишљеним стицајем околности, дакле спољашњих фактора. Разуме се да су спољашњи фактори увек покретачи душе, но само једно стоји : тп фактори су и само покретачи душе, првобнтни импулс којп се, што је овде врло потребно напоменути, десио пре почетка комада. Комад сам пак почиње директан развој душе, која је спољашњи импулс добила и која се развија сама, негоњена ничим. У погледу догађаја дакле, или боље рећи у погледу оних догађаја под којима је главна личност пасивна, ситуација је чнста. Кад се завеса дигне, главна личност господари, а спољашњост губи своју акцију. Да се фигуративно изразимо, драма сад губи, у шекспировском смислу, чинове излагања и заплета, она има сад само чинова расплета. То све није празно теоретисање, то је закон логпке психолошке драме (тачније би било рећи: психолошке драме у ужем смислу, пошто и најразвијенија драма догађаја има психологије.) Међутим, Бернстен се о све то оглушава и драму доводи у безизлазан положај. Он је потрошио цео први чин, да би се дознало како је Шасероа нрокоцкао новац, како је био збуњен, остављен, усамљен. Бернстену је требало да изложи љубавника, ко.ји драгани прича свој срамни пад, требало му је сликарски мајсторски израђен моменат човека који за коцкарским столом губи (причање Робертово), најзад, хтео је изнети цинизам човека насупрот емоцији жене, блазираност отменог типа насупрот сенсуалности неуглађене расе. — И на тај начин одузео је од драме читаву трећину, не казавши оно што треба. У другом чину ствара још већу грешку. Роберта уклања са спене. Место да он ради, овде се о њему ради. Кћи, после дугих увода, призна оцу да има љубавника, старн Лебур клоне,