Delo

АНТОНИС ВАН ДАЈК 111 после у дивној слици из Галерије у Дрездену. Позађе, са кога се њихове силуете извајају, нештоје мирније и мрачније. Два псеташцета најфиније расе стоје са стране п допуњују бојом своје длаке веома подесно хармонпју боја, које у овој слнци доминирају и дају више склада целој комнозицији слике. И на лепој слици из Амстердама, на којој мала принцеса Марија ставља своју руку у руку њенога заручника принца Вилхелма Оранскога, бледо и хладно лпце издаје једну принцесу. Ну у цртама његовим ioni доминира оно чисто детињско, што целој фнгури даје пеобично много дражи. То су отмено васпитана деца плаве криви, која се појављују у неусиљеној ноблеси. Такавјемали Карло II на слици из Виндзора, такви сусинови херцога Бекингемскога на другој једној слици из исте галерије. Чар ових слика иовећавају иежне боје које у њима доминирају. Ранијп портрети из Ђенове показују мрачне боје; недостаје светлости п ваздуха; модел је највећим делом обучен у одело мрке боје и издваја се са тамнога позађа; сва светлост усредсређава се на главу и руке. Доцније његови салици, пзгледа, да се купају у топлим, златним тоновима Венецијанаца, док сада у Енглеској доминира фина, хладна, сива боја. Своје даме облачи он у нежно плаво или у бело. Портрети краљице Хенријете из тога су доба. Бледо, отмено лице показује једну даму плаве крви. Драгим камењем искићена круна, што пред њом лежи на сточићу, указује на жену једпога владара. Једна од најфинијих слика ван Дајкових ове врсте представља лик његове жене Мери Ретвен (Ruthven), рођене графице Говри. Њена хаљина од беле свиле са сребрнастим тоновима својпм истиче још већма њену фино скројену, аристократску главу. Тамно позађе даје још јачи нагласак бледој боји њена лица. Она је представљена са виолончелом у руци. У љубави према музицп надметаше се она са својим суиругом, који је налазио веома много задовољства у томе, да при свечаностима у својој кући своје одабране госте разонађава музиком. Рођен у Антверпену ван Дајк ту доби прву наставу у сликарству. Рубенс беше тај, који му указа пут. У својим писмнма Рубенс га зове „својим најбољим учеником“. Из писама других личности из тога доба видимо, да су дела ван Дајкова тада исто толико високо цењена као и дела његова учитеља. Чињени су покушаји, да га приволе, те да ступи у службу