Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 119 — Зар човек, који пма части, да опрости тако јавну и тако сурову увреду? — Готов је, вели, одавно, да је опрости. — Али зашто? Зар је толики бедник? Или је постао светац? Тече лп крв у његовим жилама? Има ли тај човек од новца срца у грудима? — ... вели, да је патио, да пати. — Али зашто пати? Због увређеног поноса, је ли? Из завпсти? Што му је увређено частољубље? Она је ћутала, а он је као махнит наваљивао: — Због чега пати? Је ли због увреде? Поруге? Што је јавно осрамоћен? Што је постао смешан? Зашто опрашта, кад је толико патио? Она је још неирестано ћутала. — Зашто тражи да му се вратиш? Да мене осрамоти, је ли? Да ми врати мило за драго, те да ми се свет смеје, као што се CMejao њему? Зашто то тражи? Да ваљда украси своје дворнице? Да изложи накит, који ти је дао? Да окити своју ложу у позоришту? Зашто те зове? Оборене главе, држећи руке састављене око колена, седела је она и ћутала. Он јој приђе, диже је и нагна, да га погледа у очи. — Марија, ти знаш зашто он све заборавља, зашто ти опрашта, зашто те зове! Ти то знаш, а нећеш да ми кажеш! Она је махала главом одричући. — Знаш, знаш, рекли су ти, кажи ми! Ако ми не кажеш, отпћи ћу и нећу се више вратити. Марија задрхта као прут. — ...знам.'.. — промуца она — знам... нисам ти хтела рећи. Прована вели... да ме мој муж воли; заборавља, јер ме воли; опрашта, јер ме воли; зове ме, јер ме воли. То је све. Силно, страсно узе је он у загрљај и привуче к себи. — Ја те волим, Марија, само те ја волим! — Ох! — кликну она гласом, који је долазио с дна срца — као и некада, као и пекада! Грлећи је и стежући, као гвозденим обручем, љубио јој је косу, очи, уста и тепао јој: — Волим те, Марија, као и некада, као и увек, волим те, волим те!