Delo

Радосна лнца, које се сијало од cpehe, плачући од радости, Марнја је завалнла главу као опијена. — Ти си моја, Марпја, је ли? — Твоја, твоја, твоја! — Ничија внше? — Ничија впше. — Не дам те ја ником, Марија. — Нико ме не може узети. — Ја бих убио прво љега, Марија, па онда себе. — Марко, Марко, ја те обожавам. Наједанпут му загрљај олабави: премишљао је нешто. Беше га обузело неко огромно одушевљење, које га је гонило напред. II она је била усхићена, занесена њиме. — Марија, хоћеш ли да учиниш оно што ти рекнем? — Хоћу, као робиња. — Добро, онда да путујемо. — Да путујемо. — Сутра? Не... довече. — Довече. Куда? — Не знам. Куда му драго. Далеко некуда, где нема овог неваљалог света и ових ужасних ствари. Далеко, где ћеш бити само моја, где неће битп кајања, жаљења, сећања, далеко одавде. — Хајдемо, Марко. — Хоћеш лп ноћи са мном с одушевљењем, са жудњом? — С одушевљењем, са жудњом. — Као да одлазиш за увек, да се никада више не вратиш? — Као да идем у сусрет љубави и смрти, Марко. — Довече, Марија. — Довече. — Ја те не остављам данас. Не могу те оставити. Бојим се да нећеш поћи. Бојим се да те не изгубим, Марија. — Као и кад смо први иут бежали — промрмља она сањалачки у тајанственом заносу. — Као и кад смо први пут бежали, мила. И вратише им се некадашња лица, као што су им се вратили гласови, као што су им се вратиле речи: и време ишчезе, и све би као и некада. II они не изискиваху ништа више од својих душа и својих срдаца, пошто им и лица, и гласови, и радње беху као и пре.