Delo

1*24 Д Е Л О II у таквим тренутцима Марко бн је понекад, нбуњено и замуцкујућп, упитао: — Јеси лн моја? Моја? — Твоја — рекла бн она, гледајући га. Само то; само те две монотоне, значајне и нотмуле речп. Пе беше другпх гтитања, других одговара, обећања, заклетава. Само те две речи: — Твоја, твоја! — Моја, моја! Колико ли је трајало то бунило, у којем време што протицаше, није оставило трага у њиховим душама? Други свет броји дане својих- брнга нли својпх ужнвања, али Марко Фиоре и Марпја Гваско нису их бројали. Четнри недеље, може бити. Побеглп су једнога дана крајем јула. Било је то једног јутра крајем августа, када Марија наједанпут устаде са старипске столице на којој је седела у малој дворници крај Марка, седе за сто и учинн један нов покрет, који је заборавила од неког времена, покрет који јој је пао на ум као успомема из минулих времена: узе иеро и умочи га у дивит, као да he да пише. Потом се сама уплаши од тога свог поступка, који ју је лишавао ватреног круга њене љубави, и кришом погледа у Марка. •Он је све то гледао нетремице. И она чу како је неки глас, глас из минулог доба, помало уморан, помућен, упита готово љубазно, али као не хајући за одговор: — Ти пишеш, Марија? Она претрну и умало што се не сруши. Он не виде ту њену самртну престрављеност; беше оборио очп к земљи. Села је да ппше. Али унутрашњи немир био је тако снажан, да јој је рука, механички, написала неке неразговетне црте. Марија није имала коме да пише, није знала коме да пише. Рука јој је клонула на хартији. Она ie оборила главу. Још он није ништа видео. — Марко — упита она својим јасним и хладним гласом, гласом из ранијег доба, када није могла трпети да је вара Марко, шта је теби? И из дубине душе тога човека изби истина, просто и сурово изговорена истича. — Уморан сам. Тако је Марија целог тога значајног дана гледала на лицу Марка Фноре само неисказан умор.