Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 125 На мраморном балкону, покрај сребрнасто-спве воде, коју је гледао, тај умор давао је оловну боју његовим очнма и дубоку бледоћу његовом лицу; две суморне боре протезале су му се с обе стране уста. Још једанпут, двапут, упита га она: — Јеси ли уморан? И он је одговорио сурово и монотоно: — Уморан сам. II тако га је посматрала, тог дана, како се извалио на мекана, црна узглавља у гондоли, као да ће ту остати вечито, а није ни погледао, да ли је она, Марија, покрај њега, нити је прихватио за руку: и како је заклогшо очи као да спава, премда нпје спавао, и тако омлитављен лешкарио ћутећи све докле нису из гондоле изишли пред палату Феро. А када се он, увече, повукао у своју собу, да спава, попгго јој је косу додирнуо лаким нољупцем, отиде она, касније, у својој белој ноћној хаљини, к његовој постељи да га види како тврдо спава. Ужасно! Марко Фиоре спавао је дубоким сном, с главом зароњеном у узглавља, као да му је то последњи сан. Лице му је било бледо и уморно, па чак и усне му, испод бркова, беху пребледеле, као да је умор одагнао крв из њих. На челу, између обрва, протезала сеједна бора, која је изражавала јед и замореност. Дугојеона посматрала тај призор: и душом, очима, испијала је сав тај стров. Дуго је иосматрала тога бескрајно замореног и једом испуњеног човека, и та убитачна зараза пређе на њу. Осећала је како јој се срце у грудима претворило у воденични камен, а душа у студену стену, која је, уз ужасне болове, размрскује; осећала је како јој јед, као отров, струји кроз крв у жилама. И легла је на ту постељу, у својој белој одећи, као да готово није имала снаге да је свуче, и заспала је, као и драган јој, тешким сном. II ио својим снагама, које су исцрпела уживања, пи својим омлитављеним, сананим телима, по својим угашеним маштама, но својим усахнулим душама, по оном престанку духовног живота, по оном изумирању моралног живота, схватише они, сутрадан, страховиту истину. Увидеше да им је, као простодушним створењима, онај дивљи и сурови нагон, љубомора, физичка љубомора, ниска љубомора, наместила клонку, узевши облик највпше, најстрасније љубави, дивље и пустошне страсти, и да су, као неискусни и слаби створови, били жртве просте обмане чула,. предавшијој се као некој препорођајној ватри, као некој новоД