Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 127 мртног часа, до краја живота. Али то не би. Ни тај скромни низ година, што обухвата човечји век, скроман према столећпма, скроман према самом времену, не беше суђен нашем сну. Часове, дане и годпне не ограничисмо ми, не ограничи их наше одушевљење, наша жудња, него закони саме страсти, ах, непроменљиви закони које свак мисли да ће изменити, које свак мисли да ће обићи, а који свима нама владају. Обожавана Марија, ја ти дадох сву љубав што је може дати млад, страсан, искрен човек обожаваној жени, као што си ти ; али љубав је кратка века, тако кратка века да растужује и доводн у очајање сва нежна створења, сва верна срца и све осетљиве душе. Ко вели да ће целога свог живота волети само једну жену, обећава ташту ствар; ко вели да је целог свога живота волео само једну жену, или лаже, или вара сам себе. Ми бисмо хтели бити постојани, верни, истрајни у својој љубави, али она нам се, нажалост, измиче сваки дан све више, докле наше ледено срце не осети, да је љубави нестало. А тако и мора бити, јер је то њен закон, јер је та краткоћа главна погодба њене снаге и њене лепоте, јер је та краткоћа оно што јој даје њену варљиву чар. Ми смо се, мила Мари, волели три године; какав циник рекао би ти да је три године много, премного, али знај да циник увек крије у себи душу, коју је стварност опустошпла. Ја ћу ти рећи да је то било тачно онолико колико је требало да буде. И докле ти то сад говорим, у срцу ми кипи јед протпв те махне од које љубав пати, против ништавила тога осећања, против његове кратковечности. Друкчије сам се ја надао, драгана моја; друкчије смо се надали обоје! И веровали смо, бојали смо се, да ће несрећа, бол доћи споља, од створења која смо оставили, од закона које смо погазили, од друштва које смо увредили; међутим сва неутешна туга, што нас обузима у овом тренутку, долази од нас самих, од наших мртвпх душа, од наших мртвих срдаца, од наших мртвих чула, у којима је љубав живела, али одакле је ишчезла и оставила само безбојни пепео, који ће ветар разнети. Марија, био бих рад устати нротив себе самога, био бих рад устати против свога смртног умора, нротив своје хладноће, против своје немоћи; био бих рад да галванизујем свој дух, да оживим овај леш, али узалуд кињим себе, узалуд лијем сузе и једим се. Марија, умирем што те не волим, алп не могу живети, да те волим.