Delo

КЊИГА 59. СВЕСКА 2. Д Е Л 0 МАЈ, 1911. ГОДИНЕ ПРЕД ПОСЛЕДЊИ УЗМАХ Сотона, мргодни дух порицања и противљења, онај исти што се некад вратоломно верао по сурпм урвинама дивљега Кавказа, једне црне ноћи, гоњен својим страховитим одрицањем и големим мукама, сломљен и сустао, долете на леви шиљак Гвоздених Врата. II заустави се. Хука запенушене Големе, како чу његово демонско ухо, као да одговараше бурному расположењу његове плаховите душе. И седе. Толико тисућа година обилазио је он најшире пешчане пустиње, најмочарније пустаре и тундре, најгоростасније врхове нлећатих планина, најживља станишта људска, борећи се са својим исконским Противником и доказујући му бесмисленост његових творевина, каогод и неправду вечнога проклетства, баченога на њега и онај број дрских и крепких духова, што с њим заједно не пристадоше да буду робљем поробљепим. Створитп ум и снагу и дати им да се удруже, па после тражпти да те ропски, попут какве навијене свирке, славе — то је прва и највећа грешка у васељени, још већи хаос но што је до створења био, јер ум и снага, кад се споје, хоће вишу хармопију самобитности и слободнога твораштва личнога. Ово је њему било увек јасно. Ово је за њега била опа велика, вечна истина што га је крепила на борбу и што му ни сад не да мира, но га ево догнала да готово скрхан седне и на овај шиљак, да мало одахне и прибере свој бескрајно пемирпи дух. Седнувши, Сотона се огрну својим црно-модрикавим плаштом, у који се сав увуче, и коштуњавим шакама покри очи своје, да му попут муње не би секле густу помрчину и гледале ову мрску и ништавну долину ситница што се светом назива. Дело, књ. 59. 11