Delo

ПРЕД ПОСЛЕДЊИ УЗМАХ 163 ломљаву брзе Големе, Сотона напреже свој ђаволски ум што би још, поред учињенпх покора, ваљало предузети, те да његова борба имадне крајњега успеха. И поче да везе своју велику демонску мисао. Баш кад једна совуљага језиво јави да је поноћни тренут, кроз његов гвоздени ум прође крилата мисао. Оставиће он, најзад, све старе путове и начине и пронаћи сасвим нове, који ће у исто бити и његова последња проба, али таква која ће у билионе делића разнети тврђаву и престо грознога Противнпка, који је, уосталом, по његову демонском мишљењу, више тврдоглав него уман, кад неће да нризна очигледну истину: да је његова творевина што се људи тиче — просто недоношче. Њега памах озари као стена јакб уверење да је грешио што је оваку борбу водио. Није требало да ствара велика царства и велике културе, нити велике војсковође п напе, инквизиторе и Јелене Лепе, а најмање да царевнма тутка мисао како воде порекло од богова. Не. Људе није требало толнко узвишавати, јер они су рођени за робље и ропски су превртљиви. Њима је само страх животна и духовна полуга... Сотона искези зубе од злобе на себе, поче чупати власи своје, гристи тело на модрим рукама и најзад лупи главом о крш, да изби читава жаровница, па помамно скочи и ускликну како само демон може у самотној ноћи црној, јер га озари црна мисао, већа од свих досадашњих. Он се исправи, маче црно нокривало с главе, натмури и душмански погледа у васељену. А небеса се проломише, још црња тама притпште земљу н за тренут се образоваше читаве буре и олује од његова сотонска кикота. Наста таква тутњава као да хтеде све да се поврати у исконски хаос. Очи му тако заблисташе, да њихов сјај сасвнм покри муње небеске. Васељенски склад застаде за трепут, сви се основи њени заљуљаше, јер имаше да се родп и овапути највећа мисао сотонина, велика колико он. II рече Сотона: — У својој великој борби стварао сам негативне људе, задахњивао их мојим силним одречним дахом, давао им такву снагу која не стаје на половини пута, која неће половину истине. Ја сам их уводио у преисподње дубине и износио на најсветлије висине да траже истину и, кад је са мном заједно не нађоше, ја сам их научио да је до краја одричу, да нико и никад пије дао никакву истпну, нити је гдегод сакрио. То су били моји и*