Delo

170 Д Е Л О мутила н тровала; ја сам виђао, ћутно у себп Бога увријеђена, јер сам Божијп спн. 11и па небу, нн на земљи нема нико правн да мене нижи, н да у мени ружи, штетп, Божије дјело. Света ми је дужност нрнјечити се овому, што човјек имам носнтп у себп свјетлост иебескога Оца, а не погрдан, срамотан жиг свјетовпога сужанства. Ја сам свакако нмао изаћи из онога Вавилона, да се спасем н да слободно без страха ндем својпјем нараваијем путем, који ме боље него цркве, него свештеници водн Богу. Кад се душа осјетн, Божија упут свуче са себе оловну кошуљу страха п трепета, што је живот без страха први и поглавпти успјех вјере. Меса се има страшитп човјек, кад зна и живо ћути у својој души да је Бог спн и да му је Бог отац? „Да иођем и долином сјена смргпога, нећу се бојати зла, јер си ти са мном“ (Псал. XXXIII. 4 ). „У љубавп нема страха; савршена љубав изгони страх, јер страх има муку. А ко се боји, није сваршен у љубави“. I. Пос. Ј о р. IV. 18. Танкогласно свакому имам ријети да је римска црква кућа страху. Овако је што пема у њој љубави. Нигда ти ондје нико неће ријети: „Брате, љуби ме, што жедним твоје братске љубави“. Ондје ти свак муком и озорнијем погледом говори: „Страшп се! Живи у страху! Сграхом се нпшти и уништи“. Сједећн овдје горе на свијетлијем врхунцима вјере и слободе питам: Кад ће толики народи схватити да је римска црква нзвор страха, ропства и поништења? Кад ће народи, што још њој верују, отворити очи да виде како она ништи човјека у мислима и у осјећајима, како се по њој множи на свијету неразложнто и презирно стадо грднога робља? Ја цијеним да би се многи одрекли римске цркве, кад би видјели и осјетили да у нарави све тежи, хлепи за љубављу, за слободом, а да је таман она црква смртна непријатељица љубави и слободе. Гледам онамо преко граница овијех засјена, и већ видпм да ће смрт боље него рођење доказати да смо љубављу иостали, и да је праведно, наравно да се љубимо. Изван љубави нема вриједности; толико вриједе дјела наша колико се друже и слажу с љубављу. Истина и нраведност вриједе што су сама љубав. Ми савршене честитости не видимо што се не љубимо савршеном љубављу. Пропадају и пропашће све цркве, што су заборавиле Христову кроткост и љубав; живјеле би да љубе. што љубав уцјенљује умрле у неумрлости.