Delo

МОЈА ВЈЕРА 171 П о с л и ј е. 1. Није тп могуће нзразити унутрашње задовољство, кад се, иакоп много година духовнога робовања, тако видиш н осјетиш независан и слободан да можеш говорити и дјеловати по својој савјести. Није могуће изразити овако биће, а и да би га ти изразио, не би те разумио него једино онај, који је био попут гебе, духовни роб, пак се, како ти, ослободио од својега ропства. Овако је, јер ми вањске и туђе догађаје толико разумијемо и докучујемо колико смо их покушали. Ништа ми не можемо знати за опо што је онамо преко граница нашега искуства. Многи говоре и пишу о ропству и о слободи, али ко их слуша, или штије њихова гшсма, ласно спази да они говоре п пишу о нечему што у срцу не осјећају, што нимало нијесу окушали за својега живота. Не може говорпти о ропству и о слободи него онај који их је окуспо. Слобода се мјери и цијени ропством, а ропство слободом. У светој књизи стојн уннсано да ће људи, након кушања зла и добра „постати као богови, и зпати што је добро и што је зло“. Никако мепи нпје могуће изразити и указати какав сам се нашао, кад се видјех и осјетих слободап од римске цркве, и ово ми, како многа друга отајства, има остати укопано у душп. Не може се све ријетп ; боље се неки осјећајп Јављају мучањем него говорењем. Кад би човјек све изрекао, кад би свега себе исказао, мени се чинп да би се он разлио, испразнио, унптпо. 2. Није потребито да кажем кад, како и гдје изиђох из римске цркве, алп је потребито то да речем какво мије онда било духовно стање. Ово мн ваља, ријети, што би многи могли промнслити да сам ја био остао без вјере, без Бога, да сам с миспнчкијем одијелом био са себе сметнуо и своју наравну нобожност. Овако би многи могли промислити, што је прем мало паметнијех особа које знаду разлучптп вањска црковна показивања од упутарње вјере и побожности. Ја на вратима римске цркве не оставих своје вјере п побожности, што мени по римској цркви не дође ни вјера ни побожност. Радо, весело на онијем вратпма оставпх рпмске обреде,