Delo

284 Л к Л <• — Морам? — Мораш. Oua је патнла абог тебе. Инје заслужила да пати: добра је, кажу. Ја то не зеам. Свакако је патила. Пошто је твоје срце иразно, иошто твој дух иема мете, пошто твоја душа нема хране, испунн своје срце тим милосрђем према једној паћеници, подај свом животу племенит циљ, створп себи пријатну дужност, да покајеш грех и нзвидаш ране које си задао: узми Виторију ! Марнја Гваско говорила је тпхим, лаганим, али заносним, убедљивим гласом. Лпце јој је све већма бледело, а усне су јој нобелеле. Впдело се да је морала напрегнути сву своју снагу, да нзговорп то што је изговорила. II човек је напослетку све појмно, и гледао' је Марију с дивљењем и страхопоштовањем и полако ју је узео за руку, као да хоће да је пољубн, али то није учинио, као да се пешто бојао. И пз његових груди оте се крик: — Марија, ја не могу бити срећан с Виторијом Казалта! Она претрну, као да ју је обасјала нека изненадна светлост, али се брзо прибра. — Не можеш. Истина је. Био си срећан, пресрећан, може бити. Не можеш више битп срећан. Али шта мари то? Задовољи се тпме што ћеш усрећити оне, који су због тебе патили. То је већ много. — То ми неће бити довољно, Марија, то ми неће бити довољно. — Ти изискујеш много од живота, Марко — рече она машући главом. — Мораш вешто и дати. Виторија Казалта је три годнне трпела душевне муке. Тп је мораш узети, да би јој засладио живот и вратио јој радост. Он је замишљено ћутао. И она, која је била навикнута да му, готово, чита на челу његове најскривенпје мисли, видела је сад на њему двоумљење. — Виторијина је једина жеља да ти опрости и да те прими у загрљај, Марко. Он погледа у пријатељицу и не одговори. Затпм ућуташе. Чинило се да је тај део разговора био већ завршен; чинило се да више ништа немају да кажу; да су се споразумели и да свако већ мислп на нешто друго. Млади човек изрази први то осећање: — А ти, Марија? — Ја, Марко?