Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 28 5 — Да, ти! Штп ћеш ти чпнитп? Она слеже раменима сасвим хладно и не одговори. — Хоћеш ли се вратпти свом мужу, је ли? — Вратићу се — рече она хладно. — Хоћеш лп се драге воље вратити, Марија? — узвпкну он тужнпм, али ни мало гневним гласом. — Не драге воље. Вратићу му се, што морам то да учиним. — Натићеш, је ли? Тешко ће ти битп да му се вратиш? Реци, Марија! — Патићу, истина је — признаде жена искрено. — Али суђено ми је, чини ми се, да патим. Била сам опијена срећом и слободом, пријатељу мој. Те се ствари тешко испаштају. Сад сам готова да их испаштам. — Како ћеш живети с њим? — Како могнем. Чинићу оно што будем мислила да је најбоље. Трудићу се да вршим своју дужност. И Емилио је патио због мога неверства. Потребно је, кад му се вратим, да настанем да заборави свој бол. — Али ти га не волиш, је ли? — Не волим га, Марко; и не могу га ни опет волети. Ја сам исцрпена: моје срце се наживело колико је год могло, и више не може живети. Али могу ирема њему имати толикО' болећивости, толико доброте, толико пријатељства, да он, окружен тиме, заборави све oue муке што сам му их нанела. Гледајући те наиоре, који су је одржавали и убијали, Марко Фиоре поново осети како му се срце у грудима кида и како га обузима неко одушевљење пуно сете према тим моралним мукама што их она сноси, те заборави своје силне патње и из усана му се и опет отеше тужне речи: — Јадна Марија! — Ах! Жали ме, жали ме! Имаш право! — узвикну она болно кршећи руке. — Да, ја сам несрећна, несрећна! — Обоје смо несрећни! рече он, узе је у загрљај п стаде јој љубити косу, чело и очп. Она га одгурну, утра своје сузе и прпбра се. Али узрујани човек, којега је бол прожимао, осећајући како измичу минути тог последњег састанка, осећајућп несносне муке опроштаја, који му је срце кидао, нпје могао одолети: — Марија, Марпја, останимо заједно, преклињем те! — Нећу, Марко, нећу.