Delo

292 д е л о н вере оглашава као уједмњене за цео живот. II мала рука била је у руцн Марка Фиоре, и он је ocehao како та мала рука дрхтп, дрхти као прут, и узалудно је он стезао, да јој да снаге, да је поткрепи, мала је р.ука добила дрхтавпцу, која се није могла савладати. Тада он ногледа своју невесту исаитивачким ногледом, и муњевптом брзином ирочита ua том невпном лпцу, на свакој његовој лепој, љупкоЈ и нежној црти, на уснама немпх уста, у бистрим и ведрпм јој очима, ирочита, да, ирочпта толику зебњу, неиоуздање, сумњу, прочита такву забуну и такву чежњу, да му се мушко срце у грудима стаде кидати од жалостн за њом, за Внторијом, која га је волила, патила, страховала, која је осећала да се предала у руке непознатој и, може битн, ужасној судбини, и која је жудела да се спасе, да живп, да буде вољена. Срце Марка Фноре се ражали, те не могући, у том тренутку, рећи ни једне речи Виторијп, саже главу и стаде се молптп Богу, свом снагом својом, молнтп му се, да му да снаге, да утеши жену која га воли. Када се свештеник, пошто је свршио венчање, враћао иред олтар да настави службу, и када су младенци, који су се тог тренутка спојили за цео век, седали на своје столице, оргуље су опет свирале једну мелодију, која је позната свима осетљивим душама. После првих акорда придружи се невидљивом органисти певач, који се није видео, али чији су звучни, пуни и изразпти глас, који се разлегао по целој цркви, с дивљењем, уздасима и уживањем слушали свп они, који су познавали пријатно, умилно грло славног певача. Он је певао Црквену арију Алесандра Страделе. То је, разуме се, молитва, и то молитва упућена Богу милосрђа и благости; али то је, у исти мах, једна од најтужнијих музичких молитава, што је, у њеним дирљивим тоновима, може изразити човечји глас. С уметничком ватром, и, може бити, с осећањем пуним срдачности, уноспо је славни певач у ту јаднковку, у те болне Страделине крике, такав израз туге, бола, као никада дотле, тако да су сви слушаоци били занети, потпуни освојени; неколико њих, обузети језом, беху се окренули оргуљама; неке даме су од узбуђења пребледеле, а било је очију које су се наводниле сузама... Испод свога спуштеног вела, бледа и нема, Виторија Фиоре је ронила сузе, које су се једна за другом котрљале низ образе; она их није утирала нити се мицала, и само њен муж, Марко