Delo

IIOCJIE ОПРОШТАЈА 291 У правом белом и блиставом облаку: у венчаници од атлаза, у мирисном и провидном велу, клечала је млада на клупици од изрезаног, мрког дрвета, на коју беше намештен узглавпик од угасито црвене кадифе. На тај узглавник спустила је она киту неранџиног цвећа с дугом траком од белог атлаза, и докле је вршен верски обред, читала је у свом молитвенику, књижици с корицама од белог и сребрног броката; плавушава глава, чија се уздигнута и валовито очешљана коса преливала, беше се због читања мало погнула. Крај ње, на клупицу, беше клекнуо младожења и као удубљен у неке мисли мало оборио нежну и лепу главу. Чланови дома Фиоре били су по традицији побожан свет; и, дирнут, може бити, тим свечаним тренутком, он се као прави Хришћанин молио Богу. Откако је почео свети обред, он је двапут илп трипут погледао у вереницу, испитујући је. По старом талијанском обичају није је довео пред олтар он, него њен најстарији брат, Казалта, пошто није имала оца; а код куће су се, у присуству свију, само на брзу руку поздравили. Марко Фиоре посматрао је сада своју веренпцу, хотећп да прочита све њене мисли, да оцени сва њепа осећања. Али лице Виторије Казалта, бело, нежно, девичко, неисказано невино лице, имало је ту особину да ретко кад или управо никад не изражава тајну, која се скрива у њеној души. Њене очи биле су упрте у молитвеник, а њепе нежне, али вијугаве усне, које се беху навикле на ћутање и тајанственост, као да су се једва мицале, читајући молнтву. И, наједанпут, наступи онај велики, свечани тренутак. Прекинувши свету сл.ужбу, пре Великог входа, после Јеванђеља, свештеник се обрати младенцима и позва их преда се. Они се дигоше с клупице и уз два степена попеше се пред олтар. Ту падоше ничице; крај њих се спусти Фабрицио Отобони, кум, висок, сух старац, беле, дуге браде, човек лепа изгледа, ма да беше у годинама. И уобичајене форме обреда венчања текле су врло полако: Виторија Казалта имала је на десној руцп рукавицу, и пошто јој је Фабрицио Отобонп шапнуо, она је брзо стаде скидати; али како ]е то ишло тешко, подера је и силом свуче с прстију. Затим, напослетку, како су је научили, спусти ту малу нагу руку, збуњено и оклевајући, у десну руку Марка Фиоре. У том трепутку је свештеник изговарао оне свете речи, којима се младенци питају, да ли по драгој вољи ступају у брак, после чега их, кад даду пристанак, у име цркве 19*