Delo

294 Д Е Л 0 тако да га iiiiko unje 1111 слушао, 0 salutaris hostia; молитве, које се обично читају о венчању, прочитане су још пре Јеваиђеља. На свима се видело, да су радн да устану и изиђу, јер су преко два сахата нробавнлп у тој цркви. И ускоро затим чуло се помицање столица и корачање по мраморном поду. Пред главннм олтаро.м наместилн су се сватн у ред, да излазе. Но талијанском обичају младожења сад даде млади руку; пошто су се пжљубплн с најближим сродннцима а старије пољубилн у руку, силазили су напоредо ннз стененице пред олтаром. Она нежна леиота Марка Фиоре беше у иоследње време добила мушки израз, као да је неки вихор, који је давно прохујао, покидао нежне цветове и окрепио биљку; цело његово лице, које је једно време било веома умилно и имало у себи нешта женског, беше се умирило и постало замишљеније. А млада, покрај њега, висока, али не сувише висока, веома витка стаса, бела лица пспод сјајно-плаве косе, бистрих, али не живих очију, које би се каткад замаглиле и угаснуле, уста, која су личила на пупољак, та млада као да беше створена, да је тај човек подржава, штити, брани. Докле су полако корачали, примајући честитања и поздраве, оргуље стадоше свирати и опет, последњи пут, испраћајући их. Беше то други марш, онај марш, уз који брабантски витези и даме уводе у брачну одају Блзу од Брабанта и Лоепгрина, Парсифаловог сина; и нехотично сви свати удесише свој корак по ритму Вагнерове музике, а када су прошли, међу онима пред олтаром настаде и опет шапутање. — Још непрестано мио, овај Марко Фиоре. — Не чини ми се да је најсрећнији. — Шта хоћете да игра? — Млада је умиљата, врло умиљата! — Јадница! — Зашто је жалите? — Жалим све девојке које се удају. — Врло лепа, дакако; али више ми се допада она друга. — Друга? Која друга? — Та знате, за Бога! Марија Гваско. — Пст! Могу вас чути. — Не, не, није вајде; она друга ми се много свиђала; жена је била оно. — Та не говорите тако гласно!