Delo

IIOCJIL ОПРОШТАЈА 295 — Ова овде је слика. Ја бих је метнуо у оквир, и у њему је оставио. — Ви сте врло пакосан човек. — Је ли истина, да је између Марка и Марије све свршено. — Све, потпуно, има већ шест или седам месеци. — А мислите ли ви да ће то тако остати. — Ја? Шта би ту вредело моје мишљење? То је ствар Виторије Фиоре. — Јадна девојка! — Видите ли, да сам имао зашто да је жалим. Музика, која се још разлегала по целом средњем делу храма, испраћала је својим озбиљним, јасним, звучним тоновима младенце и дугу сватовску поворку; и том покличу, том поздраву срећних младенаца придружавало се ритмично кретање аристократских сватова. Младенцп не беху још једно с другим прозборили ни речи, јер су непрестано и журно захваљивали особама, које су им у ходу честитале; али, у једном тренутку, учини се Виторији Фиоре, да је нека мрачна мисао прожмала Маркову душу и у једном облачку изразила му се на лицу. II мала рука у белој рукавици кришом задржа мишицу, на коју се наслањала, и она га упита тихим гласом: — Марко, шта је теби? — Ништа — одговори он обузет својим тајним и мрачним мислима. Као да је нека озбиљна и свечана радост вејала из Вагнерове музике, која је уљуљкивала Влзу и Лоенгрина у њиховој дубокој љубави и уливала им наду на будућност, испуњену милом, сталном страшћу до краја живота, до смрти. Али лице Марка Фиоре сЕе је већма тамнило, као да га је обузимала нека скривена мисао и господарила њиме. — Шта је теби, Марко? — упита још једном са зебњом у души Виторија, задржавшн га готово на црквеном нрагу, као да неће да иде док јој не каже. — Ништа, ова музика — рече он тихим, али тужним гласом. И не проговоривши више ни речи, оборио је глаЕу и окренуо је на другу страну. — Ах! — изусти само она. У својој суровој сумњи, која ју је гризла и разапињала, Виторија је морала замишљати, да је та музика подсећала Марка Фиоре, њеног мужа, на друго неко време, на другу неку