Delo

И 3 ВОЈСКЕ 33 Погледамо често преко поља равни’, Где из магле вири више белих кућа... — И пре ноћ што падне п што но се ставни Ући ћемо пуни живота и снаге, Уређени, крути. Одјек наших ногу Изазваће живо познанице драге И у срцу њихном тајну жељу многу А звук јасних труба и потмула лупа Са тобоша кожних одјекнуће сложно, Чим колона цела одпочне да ступа. И скинуће капе свечано, побожно Неколико старих, близу гроба, људи Кад застава прође — погружени смерно, Осетиће да им сећање се буди И жалиће младост дуго, неизмерно... С Т Р А Ж А Р Хладном, промрзлом руком све јаче цев челпчну стеже. Често застане, слуша и на земљу смрзнуту леже, Не би ли чуо најмањи шум. Кроз мрачни назире вео, Бледи му месец донекле зрачп — а нешто и снег бео. Северни ветар шиба и стреса са голих, сувпх грана, Бело прамење снежно, скупљено последњих мутннх дана. Далеко од села свога и од свих блиских и срцу драгих, У сред гудура мрачних, брегова снежних и поља нагих, Стврднутом снегу, у дивљој, немирној, опасној ноћи, Удубљен у мпсли разне и са остатком своје моћи Сам је — ал’ на опрези, без топле постоље и другова, — Све док, после часова дугих, не дође замена нова... А доле, у биваку, скривено, ватре се диме и нижу, И бели, као лабуд, пуни сламе шатори многи дижу. Ириче се ређају смеише, к’о и бајке безбрижних дша, Док у мпрном и тихом спу, не ишчезне све са усана... Дан. Бели-Марковић. 3 Дело, књ. 59.