Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 449 — Онда ме је волео... волео ме је... — говорила је она самој себи, премишљајући и лешкарећи уздигнуте главе на углављу. Па и сад ју је Емилио морао волети. То јој је говорио женски нагоп у тој тихој, пролетњој ноћи, у то глухо доба; то је она јасно и разговетно осећала; то јој је потврђивала свака чињеница свакодневног живота; то јој је сведочила и сама његова великодушност. — Само онај ко воли прашта — мислила је она у потајним мукама, које почињаху обузимати њену душу. Беху то необичне муке, муке оних створења која не воле, која не могу волети, која би могла своје срце искидати, али љубави у њ не би могла унети, а која други ипак срдачно и одушевљено воле; беху то муке што их живот задаје тисућама и тисућама невољних људи и жена, који нису кадри да воле а који морају сносити љубав других, сноситије хладно, равнодушно, и мерити сву њену величину, не делећи је и, напослетку, осећати цело њено бреме, сву њену досаду, сву њену одвратност! Биле су то неописане муке, које су у Маријине раздражене и претерано осетљиве живце уносиле стрепњу. Устала је и престрављеним погледом укочено гледала у врата, дршћући од страха да не наиђе Емилио, да јој не дође, заљубљен као и ире негда, још заљубљенији, разбуктан за њеног одсуства и свога удовачког живота, сагоревајући у бурној жудњи; и она, у тој својој душевној грозници, која јој прожимаше сва чула и сва осећања, стукну и дође до врата своје собе, очајно кршећи руке, не знајући куда да побегне од те опасности. И оно што је страсно желела и жудела да буде: да јој дође тај поштени и добри човек, кога је онако унесрећила, да јој дође човек кога је жудно ишчекивала, те да чује његов глас, речи којима јој опрашта и да она њему још једном изговори речи пуне понизности и кајања, да јој дође не брат, не пријатељ, не напаћена душа, која тражи лека и утехе, да јој дође човек, муж, који беше јак у својој љубави, јак у свом нагону, јак у свом праву, све то што је страсно жудела да буде чинило јој се гнусна и срамна бездан, у коју би се сурвала са свим својим женским поносом и са свим својим женским достојанством. — Шта да радим? Шта да радим сад? — узвикивала је, као да је сама, као да зове у помоћ.