Delo

00 Д Е Ј1 0 чење иомиловања, ношто би Краљ могао, кад год хоће, то огранпчење нзиграти на тај начин што ће му дати једну другу форму, амнестпју. Пошто је амнестија ишре нраво него помиловање, то ко ue може мање не може нн внше. Кад је 1903 повраћена важност Уставу од 1888, учпњене су у њему извесне исправке. Међу те нсправке долази н исправљање члана 140 Устава, који је постао члап 139. Исправка тога члана учпњена је с обзиром на случај амнестовања Авакумовићевог министарства нзвршеног у току суђења, па су члану 140 додане речи „нити може прекинути новедену истрагу иротив оптуженог министра“. Као што се види Законодавац није нмао у виду то, да амнестије може битп не само у току суђења и иосле изречене казне, већ да је може бити и пре отпочете истраге. И ако Уставотворац није ту околност имао у впду, ииак треба узети да он није могао хтети да Краљу остави потпуно право амнестије пре ночетка пстраге нити нотпуно нраво амнестије после изречене пресуде. Разлоге за то треба тражити у духу Устава и у основпма наше установе министарске одговорности. Кад би Краљ могао пре почетка нстраге да да амнестију мннистрима, онда би нраво Народне Скунштине да оптужи министра без Краљевог одобрења зависило крајњој линији од воље Краљеве. По Уставу Краљ и Народна Скупштина имају независно један од другог право да оптуже министре. Кад би једноме од ова два фактора било дато право амнестије пре него се министрова кривица узме у поступак, онда би право онога другог фактора да оптужи било осујећено. Тенденција да се министарска одговорност заштити од Краљевог расположења према министрима која се огледа у ограничењу права помиловања, била би потпуно неразумљива, кад би се Краљу независно од Скупштине оставило право амнестије пре почетка истраге. Исто тако Краљ не би могао после изречене пресуде Државног Суда дати амнестију без пристанка Народне Скупштине. Устав у члану 139 није учинио дистинкцију између помиловања и амнестије. Он говорп о опраштању казне у опште, а под опраштањем казне он је разумео сваки акт који кривца казне ослобађа без обзира на то да ли тај акт има форму помиловања или амнестије. И у овом случају, поред несугласности са текстом члана 139 Устава, акта амнестије без пристанка Скупштине а после досуђене казне постојала би, као и у горњем случају, једна несугласност таквог стања ствари са уставним нрин-