Delo

6 Д Е Л 0 — Око ње су гробови н гробнице твојих иесама, твоје иежностн, твојпх болова, cpehe н радостп твоје,*. твоје снаге... и тако даље. Ту гост заста. Погледа ме као да хтеде вндетн да ми није тешко. Ја уннтах полугласно: — А онамо, онај отворен гроб? — Ту he сахранпти твоје незадовољство. Па после... — Па иосле? Шта he бпти после? — зајауках ја. — Нншта. Једно нншта. Ја се охладих и зној мн ироби чело. У глави осетих осеку крви, а пред очнма ми се појавише нлави колути. У сред колута је стојао незнанн гост и посматрао ме са впдљивим болом и жаљењем. Тек тада мп паде на ум да га запитам: — Ко сн ти? Кажи ми ко си ти! Гост махну главом, и ја га чух: — Сироти човече, ја сам твоје Ја. Зар не,видиш датије дошло твоје Ја, да ти каже збогом на растанку за свагда. Скочпх. Хтео сам да му полетим н да га задржим. У ходу ме смете мој сто на сред собе који паде заједно са мном. Кад сам устао и освестио се, видео сам пред собом огледало онде где сам мислио да су врата. У њему смо се гледали ја и Ја. Прозоре је био ветар отворио, алн се већ утишао. На пољу су гране још дрхтале, а часовнпк у соби куцао је тајанствено и уморно, као одјек говора мога госта“. — Ту је завршио мој друг са причом о своме сну, и ја се нисам много изненадио кад смо га, дан два доцније, одвели у болницу за душевне болести. Доктор Борисављевић прекиде свој говор, па кад виде да цело друштво ћути, он онда додаде скромно: — Извините што сам вас ожалостио овом поичом. Хтео љ. сам да је наведем као пример. Наши стари су веровали у снове и у томе ишли до бесмислице. Ми идемо у другу крајност и на снове се не обазиремо. М. М. Ускоковић.

40*