Delo

8 Д Е Л О — И социјали се осилише —ја нх још волим. — А нраво н имају: uehe онп да буду гладнн а раде ва другог да седн н једе. Дајте, брате, н нама нешто. — Аја, — веле они и климају главом... Носледњп грош сам давао за соцнјале, ua књнжнцу. II ако, алал пм! Носпо сам црвену машиу у недељу, н чптао Раднпчке Новпне код Недељка. Соцмјалн су људн! рече и сав се засија. II погледа на жуто брдо које се жутело пред нама. Отуда доппраху ударп секнре, иотмулн, спажнн. Сунце на заходу златило је истом напупеле грапчице у висинама. Ваздух миран, као застао. II од једном Кошутњак умуче; рад је ирестао. Њему као да би несносна ова пзненадна тишпна и повнка. — Ако сам убио! Погледах га. Позеленео, закрвављених, изгубљених очију, гледао је на оне људе на брду, обучене у бело грубо сукно, са оно.м мрљом на леђима, гледао је у те људе од којих је сваки пмао по једну историју, догађај тако природан, а тако необичан за данашње друштво. Он их је и сажаљевао и осуђивао. У том тренутку појмио сам његов велики бол, појмио сам да је он свестан тога да су „зликовце“ створиле прилике, ми. Разумео сам му поглед и нисам се изненадио његову силном гласу: — Убице смо, али смо бољи од вас. II указа р.уком на шетаче, доле између она два реда дрвета, које се у висини склапа, гради као какав природни тамник, и губи се у првом пролећњем тихом сутону. Ocehao сам да је његова рука управљена на мене, да сам и ја кривац као што је он, тај крупни дечко упалих очију и потамнела лица, невин. — Умукни! — подвикну му десетар, суровог, дивљег изгледа. — Хоћеш да ћутиш! Стишао сам војника понудивши му цигарету, затим се окретох младићу. — Кога си то убио? — упитах га. — Био је штрајк. Хтели смо и ми да имамо бар хлеба. Затворили смо фабрику — ја сам је закључао — и решили да гинемо. Господар ми оте кључ, а ја сам га ножем. II клону. Осетих да му је у овом тренутку теже него кад је убијао господара.