Delo

10 Д В Л () ouaj, та већ зоате... И све је то остављало иекн утисак заиим* љнвости, неко санутшпптво п помоћ. Ту су бпле обнчно жене „којима је судбипа досудила да се пате“, „усуд заповедпо да пикад не предахну од посла и раде за друге“. И моја је баба била ту као пекн нредседник, њен се глас понајвпше чуо, некако тужап, плачап, па ппак јак. А ја сам обично у то време нретао кромпнре у непео па огњншту у ком је свагда било лонче — ираво грнчарско — с кавом и котао у веригама; — и чекао да прође воз, иа да ужпнам као свако уредно дете. Дапн су нролазнлн споро, нарочнто у ирво доба, кад сам се пашао у сасвнм новој средини. Алп доцпије сам се Beh изучио п у друштву, а бпо сам међу првпм мангуиима. Лети, кад би припекло сунце и усијала се земља, моја баба, круппа, тешка жена, пзборана лица, с наочарима нривезаним масним црвеним концем за главу, — легала би у један од оних старинских кревета, чије је дрво већ почело трулити, а оне фијоке доле расклиматале се. II тада сам се полако, иазећи да не престане јако хркање бабино, увлачио у другу собу, и испод разбоја узимао канап за змај, вечито сањајући о каквом змају, који би ме могао носити далеко, тамо у васиону' где је тако бл&го, тонло. Онај редак ваздух, устрептао, привлачио ме, узбуђивао. II кад сам задуван, с исцепаним змајем, покиданим канапом дошао кући, једва чекајући одмор — чекале су ме батине. Баба ми је била блага жена, али кад се наљути — прави рис. Тукла ме обично чим било, чега се најпре докопа, а у толико јаче, у колико сам ја, стидљив и образан, боље сносио, ћутао. „Псето једно, не осећа!“ Но после пола сата, она ме љубила и заклињала да будем човек. А у зиму, кад се заледило оно брдо, што води до Миланове чесме, и са кога је онако леп пзглед на вијугаву Језаву, узимао сам саонице и возао се поваздан, ако је било друштва, иначе седео код куће и бројао колико кола прођу за сат и да ли неко пада на поледици, или ћуљио уши да чујем избијање црквеног часовника, — ако би ми баба сакрила „хиљаду и једну ноћ“. Волео сам да читам и уживао сам у оним ирочитаним чудесима, којима је дечја фантазија давала још лепше, шареније боје... То је било све. Дремање иоред пећи и гледање у часовник који је криво висио на окречену зиду и свагда или „ишао напред" или „ишао натраг“, од како је деда умро. Његово монотоно тиктакање успављивало је, одмарало и опо-